Никеја и истина – 1.700 година послије

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Најаве о заједничком празновању великог јубилеја – 1.700 година од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји – затичу хришћански свијет у видно различитом положају у односу на ту 325. годину. За тих седамнаест вијекова много шта се промијенило. Но још значајније јесте питање: у ком правцу можемо очекивати даље промијене свијета а у којој мјери можемо очекивати да ће те промијене утицати на хришћански свијет?

Када је 313. године император Флавије Валерије Аурелије Константин Август подарио слободу вјероисповједања хришћанској Цркви, једна од несумњивих мотивација био је мир у Империји. Хришћана није било више од 5 одсто, али морална снага, друштвена динамика, сила Истине била је у вјери којој су римски патрицији и хеленски философи замијерали провинцијално поријекло (из забите и незначајне Јудеје), културну и философску нерафинисаност и одвећ силан вјернички ентузијазам.

Ни тадашњим остарјелим конзервативцима паганизма ни постмодернистима антике (који су тврдили да врлине и трајних увјерења и нема), није било схватљиво да постоје људи спремни да због својих увјерења буду месо за лавове у арени. Па ипак, Христос је побиједио и презир старине и релативизам Царства које је у сјају почело да трули и имплодира.

Но нова вјера донијела је и нешто нечувено античкој постмодерни: увјерења да Христос јесте Истина, што значи да је Пилатово убјеђење да је истина недоступна – нетачно. Христос јесте Истина, једина Истина, што значи опет да се о Њему треба говорити истина. И ако су се и прије 313. појављивала разна кривовјерја, па и слике, фантазије, поетски наноси, теолошке нетачности, размишљања о теолошким сивим зонама (тзв „теологумени“) – све док хришћанство није постало „васељенско“ (док није населило насељиви и културни свијет – οικουμενή), те расправе су се рјешвале било полемиком између ауторитета, било саборима оних цркава гдје се проблем појавио.

Те 313. хришћанској вјери је дата могућност да буде јавна религија у религијском пејзажу Царства. А то је значило не само да је сада могуће проповиједати Јеванђеље без опасности од мучеништва већ и да је ствар хришћанске вјере постала стварју Империје.

Зато тешко може да буде чудним интерес истог тог императора Константина да регулише теолошку полемику која се убрзо појавила у Александрији, али је брзо запалила читаву „васељену“, па чак отишла и иза предјела Царства.

Бог јесте Један, али у Њему три личности живе у непрекидној љубави

Свештеник Арије, чувенији градски проповједник у Александрији, школован у Антиохији, почео је да говори о Христу као о „првој твари“ коју је Бог створио да би кроз њега тј. њу створио свијет. Спаситељ човјека и космоса тако би био „нешто између“ Бога и човјека – виши од осталих створених бића, али бескрајно мањи од Бога. Такво тумачење је имало доста присталица. Бог је за Арија био Монада, Једно, у коме не може бити никакве разлике. То што га Јеванђеље назива Оцем и Сином и Светим Духом – за Арија би било само ствар метафоре. Хеленска философија и јеврејска побожност могле су да прихвате само таквог Бога – монотеизам као проповјед о Богу без разлика у Њему самом.

Побожан и популаран, Арије је многе у Александрији и у хришћанском свијету увукао у конфликт који се због његовог тумачења суштине хришћанства отворио са његовим епископом – Александром Александријским. Јер, ма колико била заводљива Аријева верзија хришћанства, имала је и озбиљне мањкавости. Јованово јеванђеље јасно каже да Слово Божије „у почетку бијаше у Бога“. Говорити да је Бог некада био без Слова значи тврдити да је Бог био бесловесан. Такође, учење о томе да је Син Божији заиста на јединствен начин Син, изван сваке метафорике, а самим тим и да је Бог Христу Отац – представља најважније учење хришћанства. Бог јесте Један, али у Њему три личности живе у непрекидној љубави, у прожимању изнад и изван времена.

Уосталом, да би човјек могао бити спашен, то је могао да учини само Бог, а не ма какав створени инструмент, макар најсавршенији. Зато је Бог и постао човјек. А постао је управо човјек да би спасао човјека и свијет. Дакле: централно вјеровање хришћанства није оно да је човјека спасао неки полубог-получовјек него Онај који је у Бог и човјек, Богочовјек. Тако су тврдили Александар Александријски и његов ђакон и настављач – Атанасије, потоњи Св. Атанасије Велики.

Да би се ствар од толиког значаја разријешила, морала се поставити на свјетски ниво. Први пут се сазвао сабор који је био – васељенски. Од Шпаније, преко најјужније тачке познате Африке, од крајева варварских земаља на сјеверу до епископа који су дошли из Персије са којом је Царство непрекидно ратовало – сви су позвани да се о узнемирујућој полемици изјасне у Никеји, граду близу тачке гдје се тек почео градити Нови Рим (који такође није био изграђен за дан!).

Расправе на Сабору 325. године

Сабор је заиста отпочео 325. године, програмским говором цара Константина у коме је исказао своју идеју о односу Империје и Цркве: Империја ће се бринути о Цркви, али и Црква има да се брине о империји. Он ће бити „епископ спољних послова Цркве“ али Црква онда мора да се брине за унутрашњи поредак Империје.

Зато се такав модел односа и назива константиновски или империјални модел односа Цркве и државе. У теорији, када су и цар и патријарх људи на нивоу духовног задатка, тај модел је попримао изглед „симфоније“, сагласја Цркве и Империје, оличену двоглавим орлом ромејске, српске и руске хералдичке традиције. Довољно је било да цар или обојица не буду на том нивоу да умјесто симфоније имамо репресивну какофонију јереси и насиља (као, на примјер, у случају моноенергизма, иконоборства, унијатске политике у Лиону и Ферари-Фиренци).

Расправе на Сабору су биле врло оштре – у питању је била истина о Истини, а премда је и тада и тамо било каријериста, релативиста, надобудних свезнајућих лоших теолога и ћутљивих гледача свога посла, главни ток је био толико усијан да је породио касније предање о Светом Николи како у сасвим српском стилу полемику прекида шамарчином Арију (због чега је удаљен са Сабора).

Оно што нам сачувана документа дају није мање заоштрено иако је немамо детаље о физичким обрачунима. Православни су наводили мјеста из Светог Писма која су оповргавала Аријеву интерпретацију, али су аријанци за свако од њих налазили начина да их дезавуишу тако што ће затамнити разлику између, рецимо, назива Син Божији када се у јеванђељима говори о Христу и синтагме “синови божији” која се употребљавала у Старом Завјету. На крају је ствар пресјечена тако што је Осија из Кордове (Шпанија је дуго била бедем Православља!) сугерисао да се у исповједање вјере кесаријске Цркве само дода ријеч да је „Син једносуштан Оцу“.

Арије и најтврђе његове присталице нису хтејеле ни да чују о могућности да су Отац и Син исте суштине тј. да је и Отац у правом смислу Бог и Син – Бог (и Дух Свети – Бог), а читава Тројица и даље – Један Бог. Но Никејски символ вјере постао је основа за сва остала теолошка промишљања а сам Никејски сабор – модел васељенског сабора. И премда се битка за разумијвање и прихватање одлука Сабора продужила све до Цариграда 381, а на Западу (гдје су аријанство носили Готи, који су га примили као своју вјеру), расправе су трајале до дубоко у VII вијек.

Не постоји вјероватно ниједан аспект хришћанске, па чак ни постхришћанске културе у коме нећете наћи неки траг Првог васељенског сабора. За сваку групацију која се није слагала са правовјерним хришћанством, Оци сабора су постали негативци, зли епископи који из чисте обијести муче и прогоне добре јеретике, мирне дисиденте који само хоће да буду пуштени на миру.

Већ за вријеме Реформације такав имиџ Никеје усвојили су сви који су одбацили учење о троједином Богу, а данас се мит о „злој Никеји“ непрекидно емитује из пера исламске апологетике, Јеховиних сведока, Дена Брауна (сјећате се „Да Винчијевог кода“?) и осталих популаризатора хришћанства као „завјере“… У суштини свако коме је историјско хришћанство а нарочито Православна Црква на удару, обавезно ће ударити по Никеји 325. године.

Јубилеј Никеје показује да је сила и даље тамо гдје је била увијек – у Христу Слову и Истини

Свијет се у многоме измијенио од тада. Фебруарском револуцијом смијењен је а бољшевичким мецима у Јекатеринбургу 16.7.1918. убијен је (за сада) посљедњи хришћански император и његова породица. Васељена се проширила одавно далеко од њених античких граница, у нови свијет. Хришћани, и то они који тврде да баштине насљеђе Никеје, и даље су најбројнија вјерска заједница на планети.

Па ипак, доба „пост-истине“ одразило се чак и на многе који данас тврде да предводе хришћанске заједнице. Рецимо, за сљедећу годину је припремљен велики пројекат „уједињења“ хришћана које предводе Рим и Цариградска патријаршија, усаглашавање пасхалије, вјероватно и затамњивање догматских разлика али све то заправо нема никакве везе за Никејом – она је ту само повод. Штавише, римски понтифекс који тврди да „све религије воде ка Богу“ свакако да може да рачуна са популарношћу код милијарди људи чије је чуло за истину расточено релативизмом и нихилизмом, но његова гледишта не само да немају никакву везу са Оцима Никеје већ стоје у чистој супротности.

Није се много у истини утврдио ни патријарх у Истанбулу – човјек који је до јесени 2018. признавао канонску Цркву у Украјини а затим, насупрот самоме себи и канонском праву, не само „легализовао“ раскол већ бензином гасио пожар насиља у коме криминални кругови туку православне митрополите, монахе и вјернике.

Истина је и у првом и другом Риму постала врло растегљива и непотребна категорија, па је савршено бесмислено да људи којима истина не постоји празнују јубилеј Никејског сабора. У свијету пост-истине и перформативне побожности (ако и такве!), јубилеј Никеје 325. године показује да је сила и даље тамо гдје је била увијек – у Христу Слову и Истини и нашој ријешености да непоколебљиво живимо јеванђељске идеале у свијету без идеала и врлине у свијету који је заборавио ту ријеч.

Срби често славе Св. Николу, али све мање преносе казивање о његовој непоколебљивости. Па, ипак, када су се још у средњем вијеку, у Хуму и Босни, српски племићи клели да ће испунити неки договор, често су као свједоке наводили „318 никејских Отаца“.

Па и данас, на Романији, када се за славском трпезом ломи „колач“, чују се древне ријечи о „318 нићејскије богоносни отаца који сабор сабороваше, Арлију (= Арија) безумног обличише, вјеру праву утврдише и оставише да и ми вјерујемо“. У доба постистине, гдје је свештена нит са старином непожељна и прогнана, или доведена до бесмисла и сведена на ритуал без икакве посљедице по етос, више од „јубилејних празновања“ свјетлост ће нам показати тај говор из вијекова, обред натопљен никејским сабором као – никејским етосом непоколебљивости.

рт.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: