Никола Добречић – надбискуп барски и примас српски: Наше дивно српско море
1 min read
Др Никола Добречић
Др Никола Добречић је био српски римокатолички свештеник, један од најпознатијих надбискупа барских и примаса Србије, патриотски Србокатолик, обновитељ римокатоличке цркве у Црној Гори, реформатор, пјесник, добротвор, теолог и филозоф, задужбинар, оснивач надбискупске резиденције у Бару.
Добречић је рођен у мјесту Бартула код Старог Бара, 28. јануара 1872, у католичкој породици Станичић, а умро у Загребу, 14. новембра 1955.
Како води поријекло из засеока Добреци, по томе ће и носити презиме што је била пракса у том времену.
Смрћу Милиновића, 1912. године га је римска курија одабрала за новог барског надбискупа и српског примаса. Као поглавар Римокатоличке цркве у Црној Гори, редовно ју је представљао у Скупштини Краљевине Црне Горе и тијесно сарађивао са црногорским властима и двором Петровића, све до бјекства краља Николе 1916. године у јеку пада под окупацију Централних сила током Првог свјетског рата, што га је посебно озлоједило и разочарало у политику краља Николе. Први свјетски рат је прва инстанца када је показао своје српско-црногорско родољубље и патриотизам кроз писану дјелатност моралне подршке комитама из покрета отпора.
Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је збацила владајући династију Петровића и прогласила безусловно уједињење са Србијом са династијом Карађорђевића.
Током одлучивања о новом београдском надбискупу 1923. године, био је кандидат српско-хрватско-словеначке владе Николе Пашића, али то мјесто није добио. У Бару је 23. октобра 1923. године угостио на ручку краља Александра Карађорђевића (са владајућом династијом је био у добрим односима), који му је наздравио:
„У Бару на овом првом кораку слободног српског мора дижем чашу за ваше благостање.”
.. на што је др Никола поздравио краља у име цијелог „српског приморја“:
„Нарочито ово дивно српско Приморје, овај старославни град Бар, [..] од Вашег Величанства [..] очекује да буде главна лука при излазу трансбалканске жељезнице. Ова жељезница која би пролазила кроз Црну Гору и сишла на Бар, усрећила би Црну Гору а Ваше величанство и Ваша краљевска влада задужили би Црну Гору за вјечна времена.”
Никола Добречић је донио препород барској архиепископији, 1927. године је под њим изграђена арцибискупска палата која остаје резиденција барских архибискупа и примаса Србије до данашњега дана, а била је сједиште културног живота града Бара у његово вријеме, када је у њој наступало и изводило опере познато из тих крајева музичко-пјевачко и позоришно друштво „Братимство“, састављено из мјешовитог хора и скромног оркестра.
Никола Добречић је, поред свог матерњег српског, познавао још осам других језика. Он је аутор великог броја пјесама посвећеним црногорским и србијанским државницима и црквеним великодостојницима, на српском, латинском, француском и италијанском језику.
На својој личној задужбинској католичкој цркви коју је подигао уз архиепископско сједиште, цркви Светог Николе, је српски и ћирилицом утиснуо своје арцибискупско гесло: „За Бога и за свој народ.”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Porodica Stanisic je naseljena nakon oslobodjenja Bara u Sestansku Krajinu.Prvo su se uselili u selu Ostros gdje su svi bili muslimani a nakon toga u zaseoku Dobreci gdje je domicilno stanovnistvo bilo katolicko.Nikolin i Filipov djed je imao dva sina i interesantno je da su se oba sina ozenila u bratstva koja su imala dugu tradicju katolickog svestenstva.
Prva familija je bila iz Dobreca prezimenom Junkovic koja je dala nekoliko katolickih svestenika a medji njima i Barskog nadbiskupa Giorgio Giunchi (1717–1787).
Druga familija je bila iz okoline Bara ,selo Vitici sa istoimenim prezimenom koja je takodjer u proslosti dala nekoliko znacajnih katolickih svestenika.
Familija Stanisic nije bila domicilna i oni su se naselili iz sela Vinici u okolini Ostroskog Manastira.
Nakon prelaska iz pravoslavlja u katolicanstvo otac Aleksandra i Filipa je doseljen u Bar u mjestu Bartula.
Nakon odabira Kralja Nikole jedan mu od sinova(Alesandar) biva odabran i poslan u Rim na teoloske studije i kasnije radi kao stenograf crnogorske skupstine.Nakon smrti biskupa Simuna Milinovica kralj Nikola ga predlaze rimskoj kuriji za novog Barskog nadbiskupa i ona ga 1912 imenuje za novog nadbiskupa Barskog.
Negov brat Filip kao pitomac Jelene Savojske takodjer u Rimu doktorira i kasnije biva izabran za Crnogorskog konzula u Brindizi u Italiji a poslije u ministarstvu spoljnjih poslova Kraljevine SHS i kasnije kao konzul u Pecuju i Rijeci.
Nikola i Filip Dobrecic su se prezivali originalno Stanisic i nakon prelaska u Bar upisisani su kao Dobrecic.Bili su u rodjackoj vezi sa pukovnikom Bajom Stanisicem.
Odgovor Stanislavu> Ne mistifikujte i ne širite neistine! Nikola Dobrečić je umro u Zagrebu od posledice udarca tramvaja!
Janko, bolje popij jedan „Bensedin“, vidim da ti treba!
Pravi naslov titule nadbiskupa barskog je: Primas Srbije.
Po logici stvari: Bar je Srbija i to kaže Sveta stolica. Što joj ne bi vjerovali. Titula potiče iz 1086. godine nove ere.
Nadbiskupa Dobrečića predložio je kralj srpski „Nikola Petrović Njegoš od Crne Gore“.
Inače njegov imenjak Nikola Dobrečić je po ocu Stanišić, a ovo Dobrečić je po Dobreču selu kraj staroga Bara.
Vazda je među Srbima bilo i katolika, ka i muhamedanaca i oni su naša braća. Nikola Dobrečić Stanišić je jedan od najkorisnijih i najboljih Srba 20. vijeka koji je velikim dijelima zadužio srpstvo u Primorju i našoj Crnoj Gori.
E to ce vas tek želja bit posebice! Neka vam malo odvoji RUSIJA od Crnog Mora i onako vam odgovara obrazu!
Отрован је у Загребу,највјероватније као и многи други у Бечу и сл.што се нису вратили,од србских надвладика,патријараха…Његов брат је исто био Србин католик,Филип Д.
Полемике око уједињења Србије и Црне Горе 1918. године
Тврдњу Андрије Радовића да Црна Гора води сепаратистичку политику, оповргавао је у једном тексту, док је био чиновник црногорског Министарства иностраних дјела. Добречић објашњава да у црногорској влади нема сепаратиста, јер се сепаратистима не могу сматрати они који раде у корист заједничких интереса, тј. у корист јединства Црне Горе и Србије. Сепаратисти су, према његовом мишљењу, управо они који из себичних и личних интереса раде на раздору између двије државе. Као једног од тих сепаратиста, Добречић означава Андрију Радовића, будући да начин на који он пропагира уједињење доприноси националном раздору, а не јединству. Не спорећи да је свесрпско уједињење на срцу сваком поштеном човјеку, и да је Црна Гора поборник таквог уједињења, Добречић сматра да је расправа о том питању, у тренутку када се и једна и друга држава налазе у ропству, непримјерена. Он зато предлаже да се о уједињењу расправља тек када двије краљевине поврате своју слободу. Истовремено, Добречић истиче и да је питање уједињења Црне Горе и Србије – њихово унутрашње питање, тако да ниједан неофицијелни чинилац, па ни Радовићев Одбор за народно уједињење, нема легитимитет да води акцију за уједињење. Према његовом мишљењу, то унутрашње питање, које се у овом случају тиче државног статуса Црне Горе, рјешаваће црногорски народ и његово законито представништво. [3]
Цетињски вјесник од 6.јула 1911 бр.52, Положио докторат, . Цетиње. 1911.
Dopuni ga Stane fino
Primas Servie…
На својој личној задужбинској католичкој цркви коју је подигао уз архиепископско сједиште, цркви Светог Николе, је српски и ћирилицом утиснуо своје арцибискупско гесло: „За Бога и за свој народ.
Da mu se sudi u Skupstini i donese deklaracija da se ovo ARCIBISKUP BARSKI I PRIMAS SRPSKI ,pod hitno izbrise ,jer se time udara na jednonacionlnu misao Montengrina.
O ovim stvarima da se razmisli?
Nase more je Nase srpsko, a nije ni Arnautsko ni Rvacko a polajmanje ove ,,Pircijeve Kopiladi,,
Nasa braca Katolici i Muhamedanci su srbi ka i mi Pravoslavni.
Za Boga I svoj narod