Никола Коперник: Зачетник научног препорода
1 min read
Пише: Војислав Гледић
На данашњи дан, 24. маја 1543. г. у Фромборку умро је знаменити Никола Коперник, пољски астроном, математичар, правник и љекар. Он је први научник са којим практично почиње модерно доба својом реформом астрономије, јер је формулисао хелиоцентрични систем свијета. Био је то револуционарни преокрет на поглед на структуру васионе зато што је умјесто Земље као средиште космоса, узето Сунце око кога се окрећу сва остала небеска тијела. Био је свештеник, заправо црквени адинистратор и економ у звању каноника, припадник Римокатоличке цркве, и то братства исусоваца. Коперник je сахрањен у катедрали у Фромборку (граду на сјеверу Пољске). Међутим, све до 2005. године тачно гробно мјесто његовог вјечног станишта није било познато, али га је те године утврдио археолог Јерзи Гасовски, што је потврђено каснијим додатним провјерама. Дана 23. маја 2010. Коперник је поновно сахрањен у истој катедрали, али уз пропратну и пригодну свечаност и на познатом мјесту.
Модерна астрономија почела је управо са пољским канoником, астрономом и математичарoм Николом Коперником који је у потпуности објелоданио учење да је Земља планета која заједно са другим сличним небеским тијелима кружи око Сунца. По том учењу, Земља није центар васионе, како се до тада мислило и што је представљало једну од основних црквених догми, већ се у центру свијета налази Сунце. Ова новоформулисана хелиоцентрична теорија служила је као основа једне нове слике свијета која је замијенила средњовековни поглед на свемир. Коперник није у потпуности своју хелиоцентричну теорију засновао на својим деценијским неуморним посматрањима и новодобијеним емпиријским подацима. Оно што га је навело да Земљу измјести из средишта свемира и ту смјести Сунце била је сложеност и незграпност Птолемејевог система, који је умногоме одударао од његовог схватања једоставности и цјеловотости хармоничне структуре свијета повезаног у кохерентан математички поредак. За Коперника су многобројни Птолемејеви епицикли (чији се број од Птолемејевог времена стално повећао што је тај модел чинило још сложенијим), заједно са деферентима, представљали неприхватљиви приказ небеске структуре. Они су умногоме реметили Питагорину и Платонову визију математичке симетрије свемира.
Коперник је рођен 19.фебруара 1473. у пољском граду Торуњу на обали доњег тока ријеке Висле, у породици која се бавила продајом бакра. Био је најмлађи од четворо дјеце. Када је имао десет годиnа отац му је умро па је бригу о његовом образовању преузео његов ујак Лука (Лукаш) Виценрод који је био кнез и бискуп у Вермији, малој кнежевини источно од Гдањска. Торуњ је у Коперниково вријеме, дакле у другој половини 15. вијека, био познато трговачко мјесто и веома прометна рјечна лука. Ширина ријеке Висле ту износи преко хиљаду метара. Звали су га Балтичка лука јер је повезивао најсјеверније области Европе са јужним подручјима, као и са западном Русијом, Пољском, Мађарском, Фландријом и сл. То подручје је дуго времена представљало јабуку раздора између ратоборног Тевтонског реда и пољских владара који су водили чак три рата, да би тек 1455. године претрпјели озбиљан и одлучан пораз од Пољске; то се, међутим, десило тек након трећег тринаестогодишњег жестоког сукоба. И сам Коперник је имао низ веома тешких искустава и ратова са тим ратнички расположеним витезовима у настојању да обузда њихове никада неугашене освајачке походе и акције. С друге стране, крстоносни Тевтонски витезови су гледали у Коперника свог веома опасног, бескомпромисног и способног непријатеља (па су се стално молили Богу како би Коперника узео к себи из овоземаљског живота).
За младог Николу била је срећна околност да се његова родна кућа налазила у близини пристаништа на Висли гдје се одвијао веома буран и жив рјечни саобраћај. Поморци из многих европских лука су непрекидно долазили и пролазили кроз то прометно мјесто, па су са собом доносили и дио далеких градова како својом причом, тако и робом, начином говора и понашања. У околним крчмама могле су се чути занимљиве приче, често и пјесме, али је било и повремених бурних свађа и препирки, сијевале су и песнице, па су се ту увијек дешавале веома занимљиве ствари. Коперника су, ипак, највише интересовале приче о далеким и необичним земљама и лијепим јужним и топлим поднебљима.
Широка равница око Торуња, мирна и споротока Висла, бескрајно и магловито небо – све је то, несумњиво, имало утицаја и на сазријевање младог Николе. Бескрајни простори упили су се у његову душу и преплавили дјечаков дух подстичући га да прониче у најудаљеније просторе свијета. То се најпотпуније и најбоље одразило у његовом животном дјелу којим је измијенио тадашњу слику свеобухватне стварности. Истина, небо над Торуњом било је доста тамно и магловито, ријетко ведро, тако да није могао уживати у оним чарима звјезданог свијета како су то могли да раде људи јужних предјела. Ипак, покаткад је успијевао, за вријеме хладних зимских ноћи, да посматра небо у његовој величанственој љепоти и бескрајности што га је чинило јако поносним и усхићеним.
Често је Никола маштао да посматра величанствен небески свијет са неког много повољнијег мјеста из јужних географских предјела. Та жеља ће му се касније испунити. Урођене способности, љубав према васиони и упорно настојање да се одгонетне смисао свијета, били су они фактори који су подстицали Николу да истраје на свом животном путу, да нађе одговоре на та вјечита и тешка питања структуре и механизма постојања небеског простора и многобројних тијела у њему. Све те одлике које су касније красиле тог великана су се, истина у облику заметка, јавиле још у његовим младим годинама. Како је рано остао без оца, а вјероватно и мајке Барбаре, то је даљу бригу о Николи, његовом брату и двије сестре, преузео на себе пожртвовани ујак Лука Виценрод, уз кога је касније Коперник био све до ујакове смрти.
Угледни и утицајни Коперников ујак је помогао своме нећаку да стекне високо образовње, да заврши најпрестишније студије тадашњег доба, најприје у Кракову, а затим у Италији. Када је Коперник имао 18 година дошао је на студира у Краков (садашњи Јагелонски универзитет), гдје је по први пут дошао у контакт са астрономијом уз помоћ професора Алберта Бружевског. Наиме, године 1491. Никола је уписао Универзитет у Кракову, да би стекао солидно опште образовање, као и савладао основни течај тадашње математике. Поред предавања свога професора који га је почео подучавати и уводити у астрономију, развио је и самостално интересовање за звјездано небо и привидно кретање планета па је кренуо да прикупљао књиге из те области.
Након што је завршио студије у Кракову 1494. године, ујак га је рукоположио (поставио) за свештеника у Торуњу. Ту је обављао и дужност личног секретара и љекара свога ујака. Осим тога, обављаоје још неке послове финансијске и административне природе. Таква црквена дјелатност му је омогућила да добија довољно новца. Са сачуваном уштеђевином и уз даљу свесрдну ујакову потпору, успио да настави са студијама, тако да је 1496. године Никола отпутовао у Италију, у Болоњу гдје је уписао црквено право. Након завршених студија црквеног права 1500. године уписао се на медицину у Падови наредне, 1501. године. Његове студије у Италији, на разним универзитетима, потрајале су десетак година. У слободно вријеме упорно и страствено је изучавао астрономију. Тада му се указала прилика да се упозна са старим грчким списима, посебно онима који разматрају проблематику кретања небеских тијела. Вјероватно је тада, између осталог, упознао и учење славног старогрчког научника Аристарха са Самоса који је поставио (у 3. вијеку прије н. е.), први у историји, хелиоцентрични систем свијета. У међувремену је Коперник стекао и докторат, а био је оспособљен и за љекара што је његовом ујаку послужило да свога нећака доведе као свог серетара (уз сагласност виших црквених кругова).
Коперник је, дакле, на идеју о новом хелиоцентричном систему дошао у Италији за вријеме својих вишегодишпњих студија. У тој земљи је било много сачуваних разноврсних старих рукописа, посебно у Ватиканској библиотеци, којој је њему био дозвољен приступ као црквеном лицу. Добио је дозволу и могућност да чита и проучава рукописе, сачуване још из античке епохе. У појединим од њих су се износила и идеја да се Земља окреће око Сунца. Копернику је било много прихватзљивија таква хипотеза од постојеће Птоломејеве јер је хелиоцвентризам био много једноставнији и математиочки усклађенији од компликованог система епицикла и деферената који су фигурисали у Птоломејевом систему.
Послије повратка из Италије (1504), наредних осам година је Коперник провео уз свога ујака кнеза и бискупа Луку у његовој резиденцији која се налазила у граду Лидзбарку. Када је изненеда његов ујак преминуо 1512. године, Коперник је добио црквени чин каноника и мјесто администратора у вермијском малом граду Фромборку, у којима се бавио, поред црквених питања, астрономским посматрањима и израчунвањима. Иако је имао своју звјездарницу, заправо једну посебно адаптирану кулу, на којој је вршио своја астрономска посматрања, он је највећи дио опсервативног материјала користио од ранијих астронома. Иначе, већину својих инструмената, којима се користио, сам је направио или је дао нацрт да му их направе вјешти мајстори.
Својим инструментима није могао постизати неку тачнију вриједност. Сматра се да је обавио 60 до 70 посматрања која су имала задатак да одреде извјесне положаје небеских тијела, мјерећи угловне раздаљине на небу. При томе је само 27 мјерења директно искористио у свом капиталном дјелу којим је измијенио слику свијета. Коперник се, као научник у опсервативним подацима, више користио литературом и посматрањима других астронома, али је зато своју теорију самостално, темељито и детаљно математички образлагао. Основна његова идеја јесте да је центар свијета Сунце и да се око њега обрћу сва остала небеска тијела. При томе треба посебно истаћи да је Коперник још увијек задржао неке елементе геоцентричног система свијета.
Дух модерне научне мисли управо се најпотпуније и најјасније испољио у дјелу ученог и ренесансни усмјереног пољског каноника и астронома Николе Коперника. Нова слика свијета, коју је овај велики научник изградио средином 16. вијека, значила је коначни раскид са дотадашњом вишевјековном традицијом. У том смислу је Коперник својим хелиоцентричним системом свијета начинио један од највећих и најзначајнијих искорака и зачео научну и филозофску револуцију која је дала резултате од огромног значаја. Стара слика свијета, изграђена у античкој Грчкој, била је основа за изградњу црквеног погледа. У том систему Земља је била центар свијета и имала доминантан положај и значај у космосу. Такав геоцентрични и егоцентрични систем је био историјски нужан у дуготрајном и мукотрпном развоју човјековог погледа на свијет.
Клаудије Птоломеј из Александрије из 2. вијека наше ере, последњи од велики хеленских астронома, скупио је цјелокупно дотадашње астрономско знање и објавио у свом капиталном дјелу ,,Алмагест“, које су у Европу много вјекова касније донијели Арапи. У својој књизи Птоломеј је развио и образложио теорију по којој су звијезде приковане за небески свод, а да се Земља налази у центру васионе, док Сунце и планете (тзв. звијезде луталице) круже око тог космичког средишта. Геоцентрични систем представља, дакле, модел свијета по коме се у самом центру налази непокретна Земља, док сва друга небеска тијела круже око ње. Тај геоцентрични систем свијета се захваљујући хришћанској цркви одржао више од 14 наредних вјекова.
Детаљније приказано, према моделу који је представљен у „Алмагесту“ Земља представља непокретну лопту око које се налазе концентрино надовезане сфере. По једна од њих се односи на сваку планету понаособ (тзв. звијезду луталицу), затим на Сунце, Мјесец и последња на звијезде некретнице. Птоломејев геоцентрични модел свијета објашњавао је кретање планета користећи комбинацију кругова. Овај антички научник је допунио Аристотелову космолошку теорију, уводећи епицикле, ради објашњења замршених путања планета, односно њиховог неравномјерног кретања по небеском своду гдје оне праве петље крећући се наизмјенично директно и ротроградно (напријед-назад). Ријеч је заправо о двије кружнице, већој званој деферент и мањој – епицикл. Центар епицикла се налазио на деференту, па се подесном комбинацијом тих кругова објашњавало необично кретање планета по небеском своду. Посебно је коришћењем епицикала било могуће објаснити ретроградно кретање планета.
Геоцентрични систем ће бити одбачен у 16. вијеку, у корист хелиоцентричног система управо захваљујући Коперниковом великој научној реформи. Коперник је, заправо, начинио корјенити препород како у астрономији као темељној науци о васиони, њеним појавама, процесима и законима, тако и у свим другим наукама, укључујући и филозофско разматрање мјеста и улоге човјека у свијету. У вријеме када је Римокатоличка црква у Европи имала одлучујућу друштвену, посебно духовну улогу, геоцентрични систем грчког научника Птоломеја био је важећи начин тумачења структуре васионе и механизма кретања појединих небеских тијела. Сваки покушај мијењања те слике свијета представљао је праву јерес која је у средњовјековној Европи повлачила најстрожије казне, укључујући и физичку егзекуцију.
Због тога је у Коперниково вријеме велика храброст била иступити против тадашњег званичног црквеног учења. Тим прије што је и сам Коперник припадао цркви и њеној хијерархији као њен искрени и одани члан и дјелатник. И поред тога, он је храбро покренуо свеопшту реформу астрономије и других наука. Наиме, иако скроман и повучен каноник, иницирао је велике реформе у духовном погледу одређивања мјеста и улоге човјека у свемиру. Била је то основа која је послужила као оријентир за каснији свеукупни научни, филозофски, умјетнички, културни и, уопште, духовни развој током многих вјекова.
Иначе, доба у коме је Коперник живио било је једно од преломних у историјском развоју. На свим подручјима људске дјелатности, од начина производње до најапстрактнијих духовних творевина, долазило је до корјенитих промјена. Неминовност историјског развоја се испољавала на свим подручјима, али је Копернику припала изузетна част да начини један од најодлучнијих научних подухвата у облику преокрета одређивања мјеста и улоге човјека у свемиру. Није то, наравно, био ни мало лак и једноставан задатак, већ изузетно темељит приступ реформи којој је тај велики стваралац посветио читав живот. Иако искрени католик, дубоко одан вјери, он је својим дјелом управо највише допринио поткопавању догматског црквеног погледа на свијет и човјека.
За развој астрономије у 15. И 16. вијеку велики значај су имала велика поморска путовања која су Европљани почели да предиузимају пловећи по огромним окенанским пространствима. У склопу са смјелим и опасним пловидбама по непознатој океанској пучини било је неопходно познаватзи астрономију и њене методе како би се она могла користити у наутичке сврхе. Једино се на тај начин могао одредити тачан географски положај неког брода, као и смјер његовог кретања. У склопу тога су настајале све астрономске таблице управо како би се поморци могли снадбјети поузданим подацима од чије тачности је зависио не само успјех великих и далеких пловодни већ и живит саме посаде препуштене ћудима океанске пучине.
Осим поморских путовања, за развој науке, као и свеколиког културног, духовног и филозофског цивилизацијског преображаја, велику улогу је одиграо проналазак штампе и нови начин умножавања књига и другог штампаног материјала. Проналазак штампања покретним словима је начинио њемачки мајстор Јохан Гутенберг (1400 – 1468), који је први дошао на идеју да излије слова од погодног материјала (лако топљивих легура) и да од појединачних слова саставља ријечи, реченице, редове и странице. Уједно је усавршио и штзампарску машину, односно погодну пресу која је отискивала припремљене форме на одгоавајућу подлогу (папир). Прву штампарију је отворио у граду Мајнцу 1455. године, гдје је одштампао два издања Библије што је истовремено предстаљало прво штампање књига новом и оригиналном техником. Гутенбергов проналазак је представљао револуционарни преображај на плану бржег, лакшег, јефтинијег и масовнијег начина умножавања књига. То је имало великог значаја и по развој астрономије у покретању нових идеја које су стварали велики умови почевши од 16. вијека.
Коперников велики животни и научни мотив исказан је у констатацији „Математика се пише за математичаре”. Она је истовремено била и његово духовно гесло које га је подстицало да се бави тешким и сложеним питањима током читавог живота. Проучавање велике књиге свијета, како се обично сликовито говорило о васиони и њеној структури, захтијевало је широку примјену математике и њених метода на рјешавање многих актуелних проблема из природе. Астрономија је прва наука која је, још код старих Грка, почела да примјењује математику и њена правила. С једне стране, математика је служила за тумачење сложених астрономских појава и кретања, али је, с друге стране, истовремено и подстицала многе научнике да развијају и саму математику, њене методе и поступке. То је управо Коперник најбоље показао својим великим дјелом од трајног значаја.
Највећу тешкоћу у прихватању новог учења, па и Коперниковог хелиоцентричног система свијета, представљала је чињеница што људи нису добро познавали не само математику и њен начин резоновања и примјене, него ни дух нове епохе проучавања природе и њене структуре. Умјесто непосредног проучавања објективне стварности, тадашњи образовани људи су се, међутим, обраћали старим ауторитетима и књигама. Њих су некритички прихватали, вјеровали им и подржавали оно што је писало у старим списима. Стога је и настала она својеврсна необична ситуација да се борба мишљења водила око беживотних схоластичких питања и учења, а не око актуелних и животворних, опсервативно и експериментално провјерљивих чињеница из свакодневне праксе.
Свој први оригинални рад под насловом Commentariolus о новом небеском систему, који је имао свега двадесетак страна, Коперник је написао 1514. године и раздијелио га неким својим пријељима. Идеју хелиоцентризма је тако објелоданио, реакција је била позитива што га је охрабило да настави тим путем Реакција учених људи је дакле, била веома повољна, и он је наставио да свој револуционарни систем усавршава и продубљује.То је радио, упорно и зналачки, наредних тридесет година. Требало је ријешити многе веома тешке проблеме који су захтијевали огроман труд и вријеме. Посебно треба издвојити проблем паралаксе који је био присутан у науци још од античког времена; њега је Коперник ријешио претпоставком (која се касније показала истинитом) да су звијезде некретнице исувише далеке да би се њихово привидно помјерање могло уочити. Утврђивање паралаксе било је још више отежано несавршеношћу тадашњих инструмената и чињеницом да су сва посматрања и очитовања рађена искључиво слободним оком (дурбин је у астрономији почео да примјењује славни италијански научник Галилеј 1609. године). Коперниково учење је, поред осталог, на много једноставнији, лакши и бољи начин објашњавало, у односу на Птоломејев систем, сва уочена одступања и неправилности у планетским кретањима и појавама везаним за Мјесечево и Сунчево помјерање по полеђини звјезданог неба.
Плашећи се да ће његова каснија, много опсежнија и детаљније образложена теорије изазвати критику званичних кругова, Коперник је оклијевао да објави своје главно животно дјело које је деценијама изграђивао и усавршавао. Коначно је попустио пошто су га пријатељи убиједили да то мора урадити као објективни научник. Тако је дошло до штампња његовог ремек-дјела под насловом De revolutionibus orbium coelestium (О обртањима набеских сфера), и то у Нирбергу 1543. године. У оснои Коперниковоиг револуционарног дјела је била тврдња да Земља има три кретања која се испољавају на посебан начин. Прво је Земљино ротационо кретање, њено дневно обртање око осе које се обавља у току 24 сата из чега произолази смјена дана и новоћи, и привидно равномјерно окретање небеске сфере. Друго кретање је Земљино годишње обтање око Сунца као централног тијела из чега произолази промјена годишњих доба. И коначно, постоји још једно прецесионо Земљино кретање, заправо посебно помјерање Земљине обртне осе које се одвија у току веома дугог периода од 3434 гидина из чега произилази лагано мијењење угла нагиба еклиптике у односу на небески екватор.
Коначно се Коперник одлучио да објави своје капитално, ремек-дјело чије штампање представља један од најважнијих датума (1543) у историји човјечанства. Према сачуваним свједочанствима, примјерак тек одштампане књиге стигао је до Коперника на његовој самртној постељи, и то само неколико часова прије него што је издахнуо. Објављивање Коперниковог животног дјела „О обртању” услиједио је, дакле, тек на крају његовог живота, и то, прије свега, на упорно инсистирање једног од његовог ученика познатог под именом Георг Јоаким Ретикус (1514 – 1576). Рад око штампања чувене Коперникове књиге, његовог животног дјела, преузео је на себе млади Ретикус како би нови систем свијета постао познат и приступачан свим тадашњим ученим људима у Европи. Посао око штампања касније је наставио Андреас Осијандер који је, међутим, измијенио пишчев предговор и то темељито дјело и нови систем приказао само као погодну астрономску хипотезу. То је било кривотворење изворног Коперниковог текста и рада, као што се то касније сазнало из издања Коперниковог главног дјела у оригиналној верзији која је штампана у Прагу, 1873. године.
Коперник је добро објаснио разлику која настаје у кретање унутрашњих планета Меркура и Венере и спољашњих Марса, Јупитера и Сатурна. Из величине петљи, које праве спољашње планете успио је да им одреди удаљеност што је показивало и стварни распоред тих небеских тијела нанизаних у окретању око Сунца. Коперник је сматрао да су путање кружне линије због чега је морао да уводи мале епицикле како би објаснио одређена одсупања од равномјерног обртања. Сматрао је да ни центар Сунца није у средишту већ се налази мало помјерено и тако, заправо, увео ексцентричне путање. Како се Земља обрће око Сунца по орбити која има доста велики полупречник, то је требало на настану такозвана паралактичка помјерања звијезда. Одсуство тог помјеања он је правилно објаснио чињеницом да су звијезде изузетно удаљене и да се управо због тога не могу уочити никаква њихова паралактичка помјерања. Помоћу тадашњих инструмената се могла читати угаона мјера од 10′ до 12′ што је значило да су звијезде удаљене преко 600 пута више у односу на раздаљину Земље и Сунца. Одступања која је Копетник настојао да објасни увођењем неких додатних кругова произилазила су из чиненице да се оне крећу по елиптичим а не кружнм путањама што је касније обаснио Кеплер помоћу својих чувених закона кретања планета и сателита.
Копеперникова слика свијета одбацила је систем епицикла и деферената, разријешила неке проблеме који су збуњивали астрономе, нарочито ретроградно кретање планета и елиминисала неке нејасноће или компликоване структуре. Ипак, Коперник није могао у потпоуности да се ослободи епицикла јер је вјеровао, као и антички научници, да је кружно кретање знак божанског савршенства. У цјелини гледано, Коперников хелиоцентрични систем свемира био је математички (теоријски) мање сложен од Птолемејевог модела и на много простији, логички јаснији и пријемчивији начин објашњавао све познате чињенице у кретању небеских тијела. Коперникова епохална књига је кмала шет дјелова, при чему су прва три била посвећена уводним и оснвним појавама и таблицама. Четврти дио се односио на сложена Мјесеччева кретања, док су, заправо, њени пети и шеси дио били повсвећени теоији кретања планета у којима је изнесено ауторово оригално учење поткријепљено и математички образоложено кретање планета око Сунца. Необично и сложено привидно кретање планета Копетник је објаснио чињеницом да ми та кретање посматрамо са Земље које се и сама креће па настају одгоаарајућа помјерања која произилазе из перпективе која се у тим околностима јавља.
Коперник је своје астрономско дјело посветио папи Палу III јер је у њему видио напредног и либералног вјерског поглавара. Књига је написана на латинском језику са много математике и теоријских поставки тако да је мали број учених људи могао у потпуности разумјети и поницљиво судити о суштини тог дјела и његовом раскораку у односу на званичну црквену идеологију и космологију. Стога је нова слика свијета примљена много лакше него што је то Коперник очекивао, дакле без оштре реакције званичних кругова, вероватно и због чињенице да се у уводном дијелу налазио предговор написан од стране Осиоандара који није имао никакве везе са оним што је аутор износио нити је сам Коперник тражио ни знао за оно што је урађено у штампарији непосредно прије завршетка штампања књиге. Осијандер је, још на своју руку измијенио поједине наслове и тиме још више одступио од ауторовог оригиналног текста. Колико је ово било кртивотворење ауотовог рада види се из издања књиге објављееног 1873. године.
Ретикусов пријатељ Рајнхолд (1511-1553), професор натематике у Витенбергу, израчунао је нове астрономске таблице на основу Копериковог учења. У то вријеме се користе све бољи астрономски часовници како би се, приликом пролаза звијезде кроз меридијан мјеста посматрања, могле измјерити њихове небеске координате. Иначе, велик доринос усавршавању сатних механизама дао је механичар Бирги (1552 – 1632), чије конструкције су биле много боље и квалитетније од ранијих мајстора. Баш како је Коперник и претпоставио, његови ставови су изазвали полемике и непријатељски став цркве, али много касније од ауторове смрти. Нова астрономија није постала горући проблем све до самог почетка седамнаестог вијека, више од педесет година по објављивању дјела ,,О кружењу“. Коперникова теорија је најприје забринула, а потом и уплашила црквене власти, које су контролисале универзитете са истом ригорозношћу као и проповједаонице, јер је изгледало да се коси са Светим писмом.
Образовани људи су знали за Коперниково дјело чак и прије но што је било објављено. Тако је још 1539. године Мартин Лутер (1483 – 1546) рекао за Коперника: “Људи су слушали једног астролога почетника који се упињао да покаже да се Земља окреће, а не небеса или небески свод, око Сунца и Мјесеца. Ко год хоће да испадне паметан мора да смисли неки нови систем који је наравно бољи од свих система. Ова луда хоће да преокрене читаву науку астрономије; али Свето писмо нам каже да је Исус наредио Земљи да стоји мирно, а не Сунцу.”
Седамдесет година католичка црква (али не и појединачни либералнији и ученији свештеници) уздржавала се да нападне Коперникову астрономију, а онда се почетком седамнаестог вијека, придружила борби против коперниканизма. Уплашене протестантском реформацијом, католичке власти покушавале су да избјегну сваки пропуст у црквеној дисциплини и вјери. Плашиле су се да уколико би „искривили” Свето писмо прилагођавајући га новој космологији, протестантски публицисти би имали још један аргумент којим би могли да нападну Католичку цркву. Године 1616. црква је ставила дјело ,,О кружењу“, и сва друге сличне књиге, која су Земљи приписивала кретање, на Индекс забрањених књига. Забрана јескинута тек 1822.године.
Страх цркве од хелиоцентризма најбоље илуструје њен однос према свестраном ствараоцу касне ренесансе Ђордану Бруну (1548-1600). Италијан и бивши доминиканац који је напустио тај црквени ред, Бруно је био полетан ренесансни мислилац и пјесник. Оптужен за јерес, провео је више од осам година по тамницама инквизиције све док није био жив спаљен 17. фебуара 1600. г. на Цвјетном тргу у Риму. Овај велики и неустрашиви научник и духовни дјелатник и борац умногоме је прошио Коперников систем сматрајући да у васиони има безброј планетарних система на којима постоји живот, чак и савршенији од овог на Земљи.
Каснији велики допринос развоју и усавршавању новог Коперниковог хелиоцентричног система дали су италијански научник Галилео Галилеј (1564-1642), Њемац Јохан Кеплер (1571-1630) и славни енглески математичар, физичар и астроном Исак Њутн (1642-1727). Галилеј је почео да примјењује дурбин у астрономији 1609.годне и тиме изазвао праву револуцију у овој науци. Кеплер је отрио три основна закона кретања небеских тијела (Кеплериви закони), док је Њутн извршио највећу дотадашњу синтезу егзактних наука. Открио је основне законе природе, установио главне механичке (физичке) принципе, а својим законом опште гравитације објединио читаву васиону у једну цјелину. Тиме је Коперников хелиоцентрични систем свијета добио коначну завршницу и потпуну научну заокруженост.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
