Никола Маловић: Бока је шкриња са палимпсестима културе и историје (ВИДЕО)

Писац Никола Маловић је на промоцији одржаној 27. маја у Матици српској – друштва чланова у Црној Гори говорио о свом последњем роману „Једро наде“, али и о бројним темама везаним за књижевност и друштвену збиљу.

Упркос бројним престижним наградама које су побрала Маловићева дјела, он је прећуткиван од стране већине медија у Црној Гори. На питање да ли се оваква ситуација промијенила од времена првог издања „Лутајућег Бокеља“, Никола Маловић одговара да је квалитет дјела пресудан, те да су управо његова дјела „махала“ пажњи читаоца умјесто писца самога.

„Тај роман је писан пет година, завршаван је уочи клетог референдума, а прва реченица гласи: ’Још увијек мислим на српском.’ Знао сам у шта улазим и с каквом ватром се играм. То је, вјероватно, најкоментарисанија реченица у неком роману у нама знаној историји јер се много писало о њој и која је мени затворила сва црногорска врата, због тога што је проскрибована.

Роман је стигао до осмог издања, добио је шест високих српских књижевних награда и дан данас се продаје због тога што до тог тренутка ви нијесте имали савремени српски роман који излази на море.

Tај роман први пут савременог читаоца упознаје са великим домаћим плаветнилом и чињеницом да је Бока Которска, у нешто ширем смислу, једина географија на свијету на којој и даље Срби живе уз море. Потом се држава поцијепала и Србија је изгубила физички излаз на море, а тим чином, на моја генерално нејака плећа, сваљен је несразмјерно велики терет, јер испада да савремена српска књижевност мојом маленкошћу излази на море и ја сам добио, а да нисам тражио, нове битке које морам да водим због тога што декларативно припадам српској књижевности. Нисам очекивао да ће ми држава избити алат из руке, а то су мој језик и моје писмо.

Међутим, с друге стране, осам издања и шест награда „Лутајућег Бокеља“ је фантастичан успјех с обзиром на то да аутор „Лутајућег Бокеља“ живи на најудаљенијој тачки од књижевног епицентра, а то је Београд, и тај роман, да није писан пет година, и да није, заиста, доказано добар због награда, не би могао да скреће сам пажњу на себе, а управо то ја морам да урадим. За разлику од мојих колега, које живе у Београду или у Подгорици, које могу да гостују на јутарњим, вечерњим и свим могућим програмима, ја то не могу због тога што живим на петсто педесет километара од Београда и моји романи умјесто мене морају да машу и да се препричавају и препоручују оним најљепшим начином, а то је од ува до ува.“

Маловић је својим писањем итекако указао на богатство Боке Которске и као језгра огромног броја тема за романескну обраду.

„Пекић је једном приликом рекао да ако свим домаћим писцима дате неку апанажу и мјесец дана им обезбједите да копају по архивима, по Боки, Котору, Перасту, Херцег Новом и да после тога напишу нешто, да би још преостало материјала, колико је, заправо, Бока, једна шкриња са палимпсестима културе и историје.“

Говорећи о мотивима у „Једру наде“, истакао је политичко дјеловање и том контексту лик потештатице, градоначелнице Пераста Марије Змајевић. Она је, за разлику од устаљене слике корумпираних политичара у нашем стварном свијету, декларисана проститутка и свој „занат“ користи у политичке сврхе. Тиме је чувена метафора „политике блуднице“ доведена у роману до гротеске.

„Никола Смекија има задатак да пребаци модну конфекцију из Барија у Пераст, који се бори за самосталност од которске Боке Которске, и има на свом челу Марију Змајевић, која је декларисана проститутка. Шта је писац хтио да каже? За разлику од политичара које знамо, који су проститути али не признају да то јесу, који продају своје земље и све оно добро око њих зарад свога, и наравно, саме себе, јер, просто, не можете имати самосталност и сувереност а играти коло са ђаволом, Марија Змајевић је декларисана проститутка и даје се на добробит Пераста. Јер није лако повратити самосталност и сувереност, коју је некад тај градић имао.“

Међу осталим ликовима, Маловић је истакао лик Амоса Оза, који је, како каже, градио годину и по дана.

„Предсједник Пераста је Адам Оз, и власник свега у Перасту. Његово лице постаће једно од најупечатљивијих лица у савременој српској књижевности. Градио сам га дуго, да буде изражајнији од Андрићевог Карађоза.“

Посебну пажњу у причи о мотивима очекивано је заслужио плаво-бијели дезен као суштаствена мјера поморског и поморско-војног живота.

„Феномен најпознатијег, најсексуалнијег, најавантуристичкијег модног дезена на свијету (морнарска мајица), који је уједно и војна униформа јесте заправо лого доба. Поморска и наутичка Русија немогућа је за описивање без Пераштана и  Бокеља. Први адмирал руске Балтичке флоте био је Пераштанин, Змајевић. Адмирал Црноморске руске флоте био је Бокељ, Марко Војновић, и заповједник кримске луке у Севастопољу. У Перасту се у доба барока обучавају, у школи бродоградитеља и наутичког педагога Марка Мартиновића, наутичкој науци, синови 17 најбогатијих Московских кнезова. Први Јужни Словен који је (не на свом броду) опловио свијет, био је Бокељ, Стеван Вукотић, који је циркумнавигацију учинио на руском ратном броду Претпријатије. Итд, итд, итд, са све подацима ког је тачно дана, морнарска мајица ушла у руску морнарицу као униформа. Руси обожавају морнарску мајицу (јер је феномен, о чему и казује роман): називају је морнарском душом и пругастом другарицом.“

Пандан морским таласима и пругама на морнарској мајици у роману су тзв. хемијски трагови на небу. Такође, романескним небом ревносно „кружи“ Google, његова еволуирана варијанта са апликацијама Google Ear и Google Earth Memory, које прате сва дешавања на Земљи.

Уједињене земље, које су у роману дате као симбол стварним јединствима ЕУ и САД, такође су један од важних мотива романа. Насупрот њима, стоји честица, „географски пиксел“ Пераста.

„Казује се у роману о (не)могућности да и једна географија која се удружи са Уједињеним земљама (што је у роману симбол за САД и ЕУ) има суштинску самосталност и сувереност. Све вријеме у коме радња прати дешавања у наутичком Перасту, и заливу, напољу траје рат. У вијестима, читалац види да Уједињене земље напредују. Као што сада ка злу напредују САД и ЕУ. Јасно се у роману казује да оне напредују акцијом званом Анакондин загрљај, а то је већ свима знана шифра да би се у њој препознао као свеопшти рат против Русије. Последње поглавље почиње ријечима: ’Уједињене земље одговориле су нуклеарном бомбом.’“

На питање да ли постоји одредница „медитеранска књижевност“ и, ако постоји, који би јој писци с наших простора припадали, Маловић је казао да је то врло интересантно питање, а у контесту писаца медитеранских тема издвојио Милорада Павића.

„Мислим да официјелно не постоји, али бисмо могли да направимо, преко неке емотивне везе, скуп медитеранске књижевности у коју бисмо ставили све оне писце који су писали о мору. Али ту је једна занимљива ситуација, да је мора увијек било мало у српској књижевности и мора је мало у свјетској књижевности. Кладим се у евро да нико од вас овдје не би могао да наброји сад десет књига чија се радња дешава доминантно на мору. Прво што вам пада на памет јесте ‘Старац и море’. Павић ми пада на памет. Прогласио сам Павића у ‘Лутајућем Бокељу’ најбољим бокешким писцем икад. Павић је први добитник награде ‘Стефан Митров Љубиша’, која се додјељује на Тргу пјесника у Будви, за фантастичну збирку ‘Медитеранске приче’, са којом је до тог тренутка један писац најдубље ушао у логику приморског начина живота.“

Маловић је говорио о историјској грађи коју је користио у писању романа „Једро наде“, о значају Пераштана за руску морнарицу, о Кристифору Колумбу као преобраћенику јеврејског поријекла, те о библијским и њима супротним дањашњим миграцијама Јевреја. Истакао је да му је због романа „Једро наде“ пријетило качење етикете антисемитизма, што он, свакако, негира.

„Роман баца историји мање знану истину: ни на једном од три Колумбова брода није пловио католички свештеник (а ми смо учени да је то био један од разлога да Изабела Кастиљска и Фердинанд Арагонски дају паре за пут), што није истина, каже чувени ловац на нацисте Симон Визентал, чија сам истраживања користио. Нема свештеника. Један од 120 морнара, јесте именом знани Луис де Торес – тумач је за хебрејски. Колумбо наређује свима да морају бити укрцани до поноћи 2. августа 1492. Зашто, ако знамо да је обичај да морепловци воле да се проводе с проституткама и по конобама? Зато што у поноћ истиче забрана католичких краљева да се нити један Јевреј не смије да нађе на Иберијском полуострву, ногом! Протјерали су, ти претходници Хитлерови, 300.000 Јевреја!“

Маловић је, коментаришући оскудну литерарну сцену у Црној Гори, изрекао да је изузетно важно да неко некада напише добар роман о Његошу.

Након изузетно инспиративне приче о роману, услиједила су питања публике, међу којом је био и Славен Радуновић, посланик ДФ-а. Он се интересовао за необичну чињеницу да је јудаизам у великој мјери присутан у роману, те зашто је романескни Пераст писац населио Јеврејима. Маловић је одговором на питање казао да је убијеђен да кључеве свјетског мира и рата држе управо Јевреји.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: