Никола Маловић: Црна Гора против Бокељског приморја

Замислимо на почетку ове сторије једну дивљу смокву како ниче из парапетног зида подигнутог у доба Аустроугарске, и у тјеснацу Вериге чини хлад над плажом толико малом да на њој могу да се, и то кад је осека, распростру тек четири пешкира.

Е, ту се, кад стигне од посла, између Лепетана и рта Госпе од Анђела, са своје три даме купа Синиша Луковић, највећи познавалац поморске и војне прошлости Боке 19, 20. и 21. вијека, аутор фотомонографија „Поморска лица Боке Которске“ и „Људи и бродови“. Он је преко пола миленијума утемељени Бокељ, данас Тивћанин, старином са Прчања, од Луковића, у чијој је кући без обзира што су били римокатолици, Петар Други Петровић Његош боравио и написао тестамент.

За дипломираног наутичара Синишу Луковића могло би се рећи да је лудо храбар, јер у текстовима које годинама пише за један тиражни подгорички дневник – упорно прстом упире у каталошки обимне лудости које Црна Гора, из похлепе више неголи из незнања, деценијама чини Боки Которској…

Писао је о непотребној пропасти јединог бродоградилишта на јужној обали Јадрана, о нелегалној приватизацији чувеног тиватског Арсенала, на чијем се простору данас налази ризорт (у преводу: луксузно приватно рент-а-насеље) Порто Монтенегро, са марином за јахте и мегајахте; о отимању обалне имовине старосједиоцима кроз пословање фирме која се самопрогласила за надлежну да национализује многе чукунђедовине; о вилама подгоричких политикуна чије приватне плаже запљускује море (закон смртницима забрањује власнички излазак на обалу); о девастацијама ртова унутар зоне под заштитом Унеска, о „правном пресељењу“ Аеродрома Тиват као и неких култних установа културе – из Боке за Подгорицу, о шверцу дроге школским бродом „Јадран“, о протоколарним недопустивостима на том музеј-једрењаку, и тако даље, пратећи деценијама метаморфозе многих Курти у Мурте, као и издаје многих Заливљана, јер Аеродром Тиват не би могао да одлети за Подгорицу да један Тивћанин, ималац пресудног гласа на политичком тасу, сад министар у мањинској влади, није пресудио и учинио по њега наплатив финансијски прелет.

Вратимо се плажи… Плажа је по дефиницији дио обале уређен за купање људи. Но плажа може бити и неуређена, па је зовемо дивљом, може бити стјеновита, када је тек условно плажа, а може бити и комбинована – као егземпларна дивља плажица под смоквом изниклом из зида од обрађеног камена из доба по несрећи туђе но по уређености система познате нам царевине.

Постоје тако Приморци, попут Луковића, који се убише да са пјене од мора алармантно машу Црној Гори, некад цијелим новинским издањем пуним необоривих факата, некад средњим прстом, некад у разговору с људима који јесу потекли с обале али их је заразио смијешни вирус подгоричке политике: ало! Море је без икакве сумње нешто најбоље и највредније што Црна Гора као насљедница четири руралне нахије има, али не повезује два и два, Црна Гора нема осјећај да има море, од средине октобра до априла-маја, када без изузетка, креће удар на златну обалну зону, када почиње нова тура похаре Боке Которске. Издвојимо за потребе овог огледа само једно из низова непочинстава.

Еколошки злочин огледа се у томе што се постојеће плаже проширују до непрепознатљивих габарита, а термин који се за то користи је новоговорни: плаже се прихрањују. Сви који то чине су лицемјери, јер им није до санирања ерозије, на коју се почесто позивају, него до проширења плажне квадратуре, коју потом, политичко-закупачким вјештинама претварају у површ напучену лежаљкама и наплативим сунцобранима.

Пазимо…

Сва жива бића која се налазе у литоралној (обалној) зони бивају закопана у гроб, осим рибица које су једине у стању да збришу: шкољке мушље и вонголе, и вагани, и приљепци и пужеви марикље и ракови крабе и гранцигуле, и ракови самци, и морски краставци, и морске звијезде, и морска трава, и ријетке преостале шкољке паластуре, и морски јежеви, и шта све не…

Да еколошки пораз буде већи, из которског Института за биологију мора, сазнајемо из упорних текстова Синише Луковића, да њихово научно мишљење „према важећој законскох регулативи, по овом питању није обавезујуће“. Молим?

Каква држава, такви и закони.

Закупци плажа имају одријешене руке у вези са праксом да уочи сваког новог љета, на уштрб обалног екосистема, проширују комерцијалне површине својих плажа. Локалне власти жмуре на оба ока: пара однекуд мора да капне. И страначки су нерадници – људи, јебеммумиша, очеви и мајке, треба им лебац.

Кад су их минулих година новинари вукли за рукав, људи из Министарства екологије фразирали су, и казивали „да ће кад добију информације од колега из Јавног предузећа за управљањем морским добром, у сарадњи са Директоратом за природу и Директоратом за планирање простора, припремити комплетне одговоре“.

Јавност никад није добила комплетне одговоре, јер је интенција привредника скопчаних с влашћу јасна: да се на мало заливског простора што га је Црној Гори дао Бог, скупи кајмака што више.

Пажљиво ће око опазити да се Будва урбанистички проширила до на крај поља што га је имала, и да се сада стала да пење зградама до опасно високих каскада. Не дај боже земљотреса, све те више зграде могу као домине да пообарају оне грађевине испод. А тако се гради свуда по Приморју, халапљиво, на форцу, по изохипсама свега Залива.

Дошао сам прошле године са боцом пића да честитам усељење пријатељу који се коначно скрасио под својим кровом недалеко од Котора. Уз хајлхитлеровску ми је рампаду урлао мотор, а кад сам се паркирао, пријатељ ми је показао чега се понајвише плаши. Видиш ли, казао је, ону стијену горе. Страх ме да ако затресе, та стијена може цијелу зграду да сравни у секунди. Далеко било…

Што се види изнад морског огледала, види се и испод. Јагма за још, у историјском тренутку у коме хиперинфлаторни новац канда финансира још само двије ствари: свјетски рат, и наду да ће се сви у еколошке злочине уложени новци исплатити. А, неће. Јер не могу.

Нека се припазе који дугују. Нека се не задужују који не морају.

Дуг на крају може да узме душу. А може и прије краја, јер се рата кредита нечим ипак мора да отплаћује.

Док се Западни свијет лицемјерно залаже за мир ратујући на онолико поља које ће историја, ако је буде, прогласити гинисовским, што је остало читаоцу овог текста на крају? Да вјерује у срећан свеопшти крај? Не бих заиграо на ту карту. Него да вјерује да ће Бог помоћи ако буде имао коме, по духовној дијагнози Светог Патријарха Павла.

Закупци плажа и страшни суд

Онај ко је први смислио да продаје обичну воду, неће добро проћи на Страшном суду.

Као ни онај ко је први почео да купање на плажи условљава обавезним изнајмљивањем лежаљки и сунцобрана.

Закон налаже да пола закупљене плаже мора бити без плажних реквизита, да и обичан свијет може да распросте пешкир, али се та одлука не поштује, јер је плажа постала златна кока. Више се исплати потплатити континенталног инспектора да зажмури на пропорцију 70:30, или 90:10 у корист простора под лежаљкама, него дати половину плаже сиротињи да тамо између два купања ужива за џ.

„Као да није у Црној Гори“

Једна је фотографија почетком купалишне сезоне за најхрабрије изазвала бројне коментаре на друштвеним мрежама. На фотографији насловљеној „Плажа – као да није у Црној Гори“, види се честица рајске плаже под сјеном два сунцобрана.

Објава је уклоњена након што су ауторки, травел-блогерки, наводно ангажованој од стране Националне туристичке организације Црне Горе, Црногорци рафално стали да пишу постове, типа: „Поштована блогерко, заправо се налазиш у Црној Гори, и ДА – имамо предивне плаже, луксузне хотеле, ресторане, кафиће, и на крају предивну државу!!! Не знам гдје си хтјела бити, али си дошла у Црну Гору!!!“

По реакцији бранитеља референдумских тековина 21. маја 2006, види се да је блогерка из Србије. Занимљиво је постало оног тренутка када се у полемику укључио правдољубиви Синиша Луковић, доказујући како се ради о очигледном антисрпском спину од стране црногорских, да ли новинара, да ли патриЈота…

Истина је, казао је Луковић, да је блогерка све вријеме била у праву, јер нигдје у Боки није било велике пјешчане плаже са ситним супстратом до те мјере. Фотографија је настала у херцегновском ризорту Портонови, на плажи вјештачки насутој десетинама хиљада тона пијеска из арабијске пустиње, што је еколошки злочин, нека је и по 1001 пут естетичан. Блогерка је у праву када је рекла да се на плажи нема утисак да сте у Црној Гори, јер све одудара од природног амбијента Боке Которске, и то АКО је Бока у Црној Гори – средњим прстом карајући по тастатури, поентирао је Луковић.

Аутор: Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: