Никола Милованчев: Латинка Перовић и распад СФРЈ

У Словенији се као празник самосталности прославља 26. децембар 1989. године, дан када су проглашени резултати референдума о самосталности Словеније, одржаног 23. децембра те године.

Као што се зна, то је био увод у распад Југославије, на чему су поједине западне службе интензивно радиле још од шездесетих година прошлог века, о чему је својевремено писао немачки публициста Ерих Шмит Енбом (Erich Schmidt-Eenboom) у својој књизи „Ратник из сенке. Клаус Кинкел и БНД“ (»Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND«), Дизелдорф 1995. Енбом је разбијању Југославије посветио једно поглавље своје бриљантне књиге, од стр. 211 до 236. То поглавље је одмах преведено и објављено у београдском двонедељнику Интервју од 9. јуна 1995. (стр. 42-49), али је остало занемарено и заборављено до данас.

У наставку прочитајте неколико најзначајнијих пасуса, по преводу из Интервјуа:

»У Хрватској су националкомунисти очигледно страховали за Крајачића, да би унутрашње и стране службе под Ранковићем, које су деловале веома прецизно, могле открити превелике контакте и умешаност хрватског руководства у акције са усташком емиграцијом. Према Духачеку (Антун Духачек, истакнути југословенски обавештајац, Чех из Славоније, смртни противник разбијања Југославије 1971. – нап. Н. М.), који се и сам позива на разговоре са Иваном Крајачићем, Крајачић је заједно са Владимиром Бакарићем одлучио да отера Ранковића са свих државних и партијских функција. После разбијања федералне Удбе и југословенски оријентисане обавештајне службе у иностранству, као и вештог постављања хрватских националиста у централи војне обавештајне службе (КОС), хрватским националкомунистима се учинило после неколико година да је већ дошао тренутак да истакну своје захтеве за независном државом.

Крајем 60-тих година неуморно се радило на масовном покрету (маспок) који је избио 1970. и који је назван због тренутка избијања липањским гибањима, односно „хрватским пролећем”.

Маспок обележава прелом у тежњама паралелних хрватских тајних служби око Ивана Крајачића да се разбије Југославија.

…

Одлучено је да се сачека Титов одлазак са сцене и изгради боља основа за период који долази после Тита. Пошто се велики број хрватских националкомуниста на највишим републичким, федералним и војним инстанцама компромитовао, требало је ове позиције попунити новим свежим, мање експонираним снагама, као и ојачати оне који нису компромитовани. Југословенски систем расподеле функција према такозваном „националном кључу” још је функционисао и отварао оваквим тежњама многа врата. Требало је исто тако успоставити боље контакте са другим националкомунистима који су тежили отцепљењу, пре свега са словеначким и албанским.

Крајачићев центар у Загребу радио је скоро неометано 60-тих година. У његовој вили у отменој стамбеној четврти Тушканац, Крајачић је примао своје пријатеље и сараднике и режирао ствари према свом омиљеном сценарију: заокруживање Хрватске заједно са Босном и Херцеговином као независне државе.

…

Лавовски део посла на сецесионистичком фронту обавио је поверљиви човек немачке обавештајне службе Клаус Дернер који је почетком 60-тих ангажован у Југославији да одржава интензивне контакте са Крајачићевим кругом.

Услед поодмакле старости и болести Крајачић је у поверљивом кругу одредио своје наследнике: Јосипа Манолића, Јосипа Бољковца, Фрању Туђмана и Стјепана Месића (Стипе) из подмлатка Крајачићу добро познате и одане породице. Ова четворица били су од тада главни носиоци хрватских сецесионистичких тежњи.

Дернер је преузео све акције, успоставио и организовао контакте и сарадњу у самој Хрватској, али и у Немачкој и Аустрији, одржавао бројне тајне састанке како би исковао савезништво националкомуниста са усташком емиграцијом.«

Енбом не наводи и детаљ да је амбасадор Владимир Роловић у Штокхолму убијен априла 1971. јер је открио канал за везу, који је од политичког и обавештајног врха у Загребу, преко Шведске ишао до усташке емиграције (др Бранко Јелић у Берлину), и о томе обавестио Београд.

Истина је дакле позната. Успркос томе, нашао се неко да 26. децембра 2022. године за распад Југославије оптужује Слободана Милошевића и Србију. Тачно то је учинила проф. др Дубравка Стојановић на округлом столу четворо историчара, у организацији РТВ Словеније (други учесници: др Божо Репе, др Хуснија Камберовић и др Твртко Јаковина, овде).

Тај квазиисторијски фалсификат, у који вероватно не верују ни људи просечног образовања и интелигенције, доживео је међутим већ после неколико сати потпуну дискредитацију. Догодило се то истог дана, у 15.30 часова, на првом програму Радио Словеније, у информативној емисији дневне хронике, која у преводу гласи „Догађаји и одјеци“ (овде).

О чему се ради? У трећем минуту емисије репродукована је изјава пок. словеначког политичара, једног од идеолога сецесије, др Јожета Пучника, који је 1990. постао потпредседник словеначке владе. Објављивање тог снимка је очито омогућио словеначки историчар др Јанко Прунк. У изјави Јоже Пучник (словеначки политичар десне оријентације – нап. Н. М.) наводи да му је у октобру 1989. предлог за одржавање референдума о издвајању Словеније из Југославије дала српска историчарка и политичарка (комунистичке оријентације – нап. Н. М.) др Латинка Перовић, са речима: „Знате шта, господине Пучник. Једини прави пут је плебисцит. То је тако снажан чин, да нико не може да га дезавуише. Ни код куће, ни у иностранству. Идите на плебисцит!“! Латинка Перовић је у емисији представљена као „оштра противница Милошевићевог режима у Србији“.

Општепозната чињеница је да је гђа Дубравка Стојановић љубитељка лика и дела Латинке Перовић. Са занимањем ћемо пратити да ли ће проф. Д. Стојановић и даље варати студенте са лажном псеудоисторијом о распаду СФРЈ, или ће сада једну улогу у разбијању те државе добити и Латинка Перовић?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: