Никола Н. Живковић: Један случај из београдског ресторана

Павел Тихомиров: Имао сам прилику да се суочим с тзв. „пресељеницима“ готово одмах, чим се ова појава обрела у нашим животима.

Прво се појавио пријатељ с којим сам некад био веома близак, а онда је „пропао“, и практично нисмо ни општили неколико година.

Стидљиво ме је питао: могу ли добити информације о могућностима преласка у Грузију, пошто су деца једног од његових познаника:

– Тако млади, тако надарени информатичари … да једноставно не могу …

– „Не могу“ шта? А они што гину у Донбасу – шта су они? Нису млади и нису надарени?

Мој саговорник је био и остао руски и патриотски настројен човек, и би му непријатно. Био је постиђен да игра улогу коју је, из себи знаних разлога, одлучио да одигра на малој сцени моје собе.

Недавно ми је писао човек с којим сам раскрстио на парохији нашег заједничког пријатеља, свештеника, пре петнаестак година. Како ме је пронашао немам појма.

Испоставило се да његов рођак намерава да се хитно пресели у Београд. Тражи од мене да помогнем.

Писао сам свом пријатељу Ранку Гојковићу. Али нешто ми је говорило да та нагло пробуђена љубав према Балкану није била без разлога.

Не желим поново да грешим и осуђујем, јер су се неке фирме тамо преселиле управо због санкција… Међутим, Ранко је љубазно, али одлучно одбио да помогне човеку који је, највероватније, такође био један од оних „уплашених преселитеља“.

Прошло је скоро годину дана.

Поставио сам питање о односу Срба према „уплашеним пресељеницима“ из Русије нашем редовном аутору Николи Живковићу.

Никола Живковић: „Уопштено, руска емиграција која је у последњих десет месеци стигла у Србију захвална је нашој земљи, дакле Србији и српском народу. Има двадесетак, можда и више, налога (Инстаграм, Фејсбук, Телеграм) на друштвеним мрежама на којима грађани Русије свакодневно саопштавају своје утиске о Београду, Новом Саду и малим местима у околини Београда где су се населили. Углавном су то млади људи, често с малом децом, која сада иду у српске школе. Уз ретке изузетке, руски емигранти су веома задовољни гостопримством и истичу да су Срби „гостољубив народ“.

Има и оних који су се одселили у Црну Гору, у Будву, Котор или Бар. Многи грађани Русије су пре десетак година купили земљиште и куће на јадранском, црногорском приморју. И утисци су позитивни, само истичу да је Црна Гора много мања и да нема великих градова као што је Београд.

Никола, разумеш ли за коју категорију наших грађана те питам?

Наравно да разумем. Занимају те Руси који избегавају мобилизацију, или траже прилику да раде са западним послодавцима без санкција.

Иначе, има доста и Украјинаца.

Тешко ми је да разликујем Украјинца од Руса при првом сусрету, јер говоре језиком који је, по свему судећи, одређени дијалект руског.

Да. Огромна већина грађана Украјине у свакодневном животу говори „суржик“ – руски језик с извесним локалним примесама.

Званична Црна Гора је први пут у историји стала на страну глобалног зла и против Русије. А највећи део буџета Кнежевине Црне Горе у XИX веку чинила је помоћ Руског царства. Изгледа да су потпуно заборавили на то!

Руси на Црногорском приморју живе добро. Сада је зима и нема их толико на Јадрану. Власници ће у станове и куће у Будви, Котору и Херцег Новом долазити чим отопли, односно од маја.

Неки су прво отишли ​​у Турску, али су били разочарани непријатељским односом турских власти, као и турских држављана према руским емигрантима, па су из Турске дошли у Србију.

А како се српски званичници односе према „уплашеним пресељеницима“?

Држава Србија им много помаже у бирократском погледу, помаже им да добију боравишну дозволу, радну дозволу, па чак и да добију српско држављанство ако испуњавају одређене услове. У Влади Србије истичу да су ови руски емигранти добродошли јер су отворили више од хиљаду предузећа и тако отворили нова радна места и донели просперитет Србији.

Шта можеш рећи о њиховој политичкој оријентацији?

У вези с „расположењем за уклањање Путина?“ Било је неколико покушаја, али су они једва примећени у српској јавности. Колико је мени познато, „невладине организације“ из Србије, које су плаћене са Запада (углавном из САД, Енглеске или Немачке), покушавале су да организују проукрајинске, антируске, антипутиновске демонстрације у Београду. И нису успели.

Тому је више разлога.

Прво, Срби се сећају како се колективни Запад „обраћао“ Србији од 1992. до нашег времена, и сад то исто раде и с Русијом. Укратко, Срби су из прве руке искусили шта заправо значи „демократија, слобода и либерална економија“ у тумачењу Вашингтона, Лондона, Берлина и Париза. Довољно је напоменути да су Американци, Енглези и Немци, у име „демократије и слободе“, осамдесет дана бомбардовали Београд и Србију.

Друго. Међу руским емигрантима било је мало спремности за антипутиновске демонстрације. Имају важнија посла.

Треће. Оно мало руских емиграната који су демонстрирали против „руске инвазије на Украјину“ признали су да их Срби не подржавају и да их гледају као издајнике и изроде свог народа.

Коначно, у тих неколико демонстрација било је мање Руса него оних српских држављана који су годинама радили као амерички агенти и наносили штету држави Србији. Просто, историјско памћење српског народа је да огромна већина зна да без подршке коју је Руско царство пружало Србији у XВИИИ и XIX веку, а посебно 1914. године, Србија и Срби уопште данас не би постојали.

Колики је број руских држављана данас у Србији?

Према подацима Завода за статистику Србије, између марта 2022. и децембра 2022. године у нашу земљу стигло је између 150.000 и 180.000 руских држављана. То се види из чињенице да је после српског, руски језик најзаступљенији на улицама српских градова, пре свега Београда.

Лично искуство. У протеклих неколико месеци случајно сам неколико пута налетео на руске емигранте у Београду. Обично на улици или у ресторану. Ево како је то изгледало.

Једног дана у центру Београда питају ме:

– Do you speak English?

Одговорио сам му на савршеном енглеском, рекавши да не само да говорим, већ сам током студија био у Енглеској на пракси ради учења језика. Веома се обрадовао и био спреман да започне разговор о уобичајеним темама које занимају сваког емигранта.

Но, на њихово изненађење (било их је троје), одмах сам прешао на руски и питао их:

– А зашто мене, Србина, питате у Београду на енглеском? Није ли природније, нормалније, да сте ме одмах питали на руском. Наши језици су словенски и веома блиски, је ли тако? Најзад, није сваки Србин, учио енглески. Многи чак ни не говоре ниједан страни језик, а ипак вас боље разумемо ако говорите руски. Осим тога, код нас у Србији је руски популарнији од енглеског. Пилоти који су бомбардовали Београд и Србију 1999. године говорили су енглески, и српски народ то никада неће заборавити. Зато бих вам саветовао да у Србији говорите течно руски. Кад се Србија ослобађала од четиристогодишњег турског ропства у XIX веку, једини добровољци који су нам помогли да се ослободимо говорили су не енглески, не немачки, не француски, већ руски!

Судећи по њиховој реакцији, схватио сам да су ти млади људи неупућени у историју. Већина руске емиграције која је у Србију стигла у последњих десет месеци су „компјутераши“. Они су равнодушни према свему што је било свето њиховим родитељима и прецима: домовини, руској традицији, страдању руског народа од бољшевизма и нацистичке инвазије. Ти „ИТ-еовци“ задојени су западном пропагандом.

А за то што млађа генерација у Руској Федерацији исповеда леволиберални поглед на свет криви су они који су на челу државе – од Горбачова до Путина.

И заиста, све троје младих људи, моји случајни саговорници у Београдској улици, јесу „ај-ти-јевци“. Међу њима и млада жена која је држала за руку девојчицу од шест-седам година. Захваљујући њеној радозналости, наставили смо разговор у оближњем ресторану.

Интересовале су их искључиво свакодневне, да не кажем баналне теме. На пример, колико кошта Мекдоналдсов сендвич у Москви, а колико у Београду? Је ли кока-кола скупља у Русији или у Србији?

Веома сам их разочарао рекавши да никада у животу нисам био у Мекдоналдсу, и да не пијем кока колу, већ више волим домаћи сок од јабуке, трешње, крушке или кајсије.

– Иначе, одговорих – једном сам био у Мекдоналдсу. Било је то пре десетак година у Чешкој, у Прагу, после десет увече. Чекао сам воз за Београд. Тада су све продавнице и ресторани били затворени, па сам ушао у једини који је још радио, за који се испоставило да је Мекдоналдс. Ушавши и видевши храну коју нуде, још брже изађох. Деловала је као да је од загрејане пластике.

Из разговора са овим младим Русима видео сам да нас не раздваја толико разлика међу генерацијама – сво троје по годинама могу бити моја деца – већ да имамо потпуно различите светоназоре.

Као резултат тога, дотакли смо се најболније теме.

Рекао сам им оно што добро знају.

– Ваша земља је у ратном стању, а Запад ратује против Русије. Ви спокојно шетате по Београду, Будви, Новом Саду, Котору са женом и децом. За то време ваши вршњаци Руси ратују у Донбасу, бивају рањавани и гину. И они имају породице, родитеље, децу, жене. Ако се рат заврши, па чак и ако либерални прозападни тренд победи у Русији – у лику Силуанова, Нибијулине, Кудрина и Пескова – како ћете гледати у очи деци чији су очеви погинули бранећи Русију? Данас уживате на плажи Јадранског мора, еспресо кафи, на тераси са погледом на море – и баште маслина, смокава и наранџи… Седите овде са мном у једном београдском ресторану, а у Украјини људе убијају само зато што говоре руски! Ко ће их заштитити? Ко ако не ми? Ко, ако не ви?

Разговарао: Павел Тихомиров

С руског посрбило и опремило: Стање ствари

Извор: Руска народна линија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: