Николај Иванович и Сирија

Зрикавог Кољку упознао сам пре скоро тридесет година поред казанске железничке станице у Москви. Зрикавом Кољки је са очима све у реду, заправо, не зна се због чега је Николај Иванович својевремено добио тај надимак, који је срастао са својим власником толико да се и овај тешко сећа свог правог имена. Али зато ми је неколико пута испричао своју биографију, наравно уз гутљаје вотке. Кољка је рођени Московљанин, имао је стан и жену, из глупости се потукао и осуђен је. Затим су догађаји кренули по хиљаду пута поновљеном сценарију.

Николај Иванович је за шест месеци изгубио дозволу боравка у Москви, две године касније жена му се преудала и, када је Николај Иванович изашао из затвора, није имао ни куће ни кућишта. И при томе је „раније осуђиван“. Упутили су га у Калињинску област да тамо живи и поштено ради. Отишао је. Тамошњи реонски инспектор једва да му је и погледао документа: „Не надај се, нећемо ти дати дозволу боравка. Имамо и превише својих разбојника.“ Николај Иванович је у себи рекао да је од сада човек другог, па и трећег реда. Пробао је још неколико пута да негде пусти корење. Сваки пут се сударао с истим неразрешивим проблемом: стан.

Мучио се тако Николај Иванович извесно време док није схватио: неће се вратити на онај степеник са којег је својевремено неопрезно пао, судбина је таква, не може да живи као сви нормални људи. Тако се претворио у зрикавог Кољку. Три дана је седео са шеширом за просјаке поред казанске железничке станице, три дана је пио.

Сетио сам се Николаја Ивановича док сам ових дана шетао Москвом. Нема више просјака, Москва је данас сређена, умивена, блештава ноћу као Лас Вегас, препуна кафића и луксузних ресторана. Нигде папирића ни пластичне кесе на улици, метро савршено чист и тачан, паркови неговани, тргови милиметарски поплочани. У Тверској улици бутици свих светских модних кућа, истина цене су астрономске, али су и плате у Москви солидне: учитељица има 1000 евра, шофери по 1500 евра, чланови надзорних одбора банака имају плате неколико пута веће и од плате Владимира Путина. Додуше и станови су јако скупи.

На улицама је млади свет обучен по последњој моди, у метроу и млади и стари зуре у своје „ајфоне”, „ајпеде”, у мобилне телефоне, тек понеко чита књигу. Улицама Москве јуре најлуксузнији аутомобили: „бентли“, „ферари“, „ламборгини“, џипови свих светских марки. Никољска улица, Стари и Нови Арбат живе 24 сата, преко пута зидина Кремља најмодернија робна кућа са француским парфемима у излозима, преко пута старе зграде КГБ на Тргу Феликса Ђержинског, чија се фасада сада обнавља, нови је суперлукусузни хотел.

Гледам сву архитектонску раскош позлаћених купола данашње Москве, тај свет богатства и сјаја, капитализма на руски начин и сетих се Николаја Ивановича. Је ли његова судбина, заправо, судбина државе? Када једном неопрезно паднете са степеника, тешко се на њега враћате. Односно данашња Русија и некадашњи Совјетски Савез?

Некадашњи је СССР уочи четвртог арапско-израелског рата 1973. године испоручио Египту и Сирији тада најновије ракетне ПВО системе „куб“, односно СА-6, те обучио арапске посаде за руковање тим средствима. У прва три дана тог рата Египћани и Сиријци оборили су ракетама више од 100 израелских борбених авиона. За Американце и Израелце то је био шок. Када су у противнападу војници генерала Аријела Шарона успели да пређу на другу страну Суецког канала, напипавши слаби спој између египатске 2. и 3. армије и када су израелски тенкови стигли тачно на 101 километар од Каира, Москва је упутила јасан ултиматум и Израелу и САД: ако се израелски тенкови моментално не зауставе, Совјетски Савез ће послати у помоћ Египту и Сирији пет својих најелитнијих ваздушнодесантних дивизија.

И израелски су тенкови стали. Има индиција да су делови совјетске 103. гардијске ваздушнодесантне дивизије тада већ били стигли на аеродром Батајница. Јер, Тито је тада отишао у Москву на позив Леонида Брежњева на хитан састанак свих шефова комунистичких партија и држава поводом тог рата. Није ми то причао Николај Иванович, знам то поуздано из других извора. Али би Кољка данас вероватно рекао: „Била су то друга времена.“ Времена када Москва није била инфериорна, када те 1973. године није била војно понижена употребом совјетског оружја у арапско-израелском рату. Леонид Брежњев, ма колико био тада стар, није дозволио потпуни тријумф америчке моћи на неколико стотина километара од својих граница. Али тај исти Леонид Брежњев послао је мог познаника Кољку у затвор.

Не знам како ће Владимир Владимирович Путин објаснити евентуални крах сиријске ПВО у судару с америчким ракетама и авионима? Да ли је напустио свог сиријског савезника и јефтино продао руске интересе на Блиском истоку или је на време наоружао Сиријце?

Мирослав Лазански

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: