Никшић – град с већим морталитетом него наталитетом

(Саопштење Социјалистичке народне партије о трениутним и ранијим економским приликама на територији никшићке општине преносимо у цјелости.)

Прије јануарских збивања 1989. године када је дошло до промјене власти у Црној Гори, у никшићким предузећима је било запослено око 22 хиљаде радника.

Од тог броја 7.500 радника је радило у Жељезари “Борис Кидрич” која је била носилац развоја Никшића, Црне Горе и Југославије. Послије извршених низ приватизација и враћених стотина милиона евра државних гаранција датих банкама, страним инвеститорима за подигнуте кредите, број заполених се данас свео на око 150 радника који раде за мизерне плате и у нехуманим радним условима.

ММК” Стандард” чија је основна дјелатност била спремање топлих оброка за раднике Жељезаре, угоститељска и трговинска дјелатност послије сегментације је продат локалној фирми Компкомерц за 100 хиљада евра иако је стварна вриједност била вишемилионска. У саставу ММК “Стандард” пословао је хотел “Металург “ Игало, 8 трговинских објеката, два ресторана, Зимско – рекративни центар “Вучје” и два стамбена објекта.

Одлуком Владе Црне Горе, 2014. године затворене су пореске обавезе Компкомерца у износу од 800 хиљада евра стамбеном зградом “Десетка” која је била у власништу “Стандарда” у којој живи 38 породица бивших радника Жељезаре.

Иста та, данас оронула зграда је, такође, одлуком Владе дата на “бригу” и старање локалној управи у Никшићу. Овим чином Владе, некадашњи радници Жељезаре остављени су на милост и немилост да ли ће их неки нови власник када никшићка ДПС власт зарад финансијске консолидације буџета Општине исту продати домаћем тајкуну који ће их засигурно иселити из станова, срушити објекат и направити пословно- стамбени објекат на том мјесту, а њих оставити на улици.

Некадашњи носилац угоститељства у Никшићу “Оногошт”, је запошљавао око 500 радника а његова имовина је била вриједна око 13 милиона евра. Компкомерц је послије пропасти овог предузећа, за око милиона еура купио једини хотел у Никшићу који се налази у строгом центру града. Како је продаја извршена, говори податак да би само за комуналије потенцјални инвеститор, и то на лошијој локацији, морао платити пуно више него што је износила купопродајна цијена за овај објекат.

Идентична или још гора ситуација проузрокована пљачкашком приватизацијом је са Рудницима боксита, који је некада запошљавао више од 2 хиљаде радника. Након извршене приватизације, тај број је спао на око 300 радника.

ШИК “Јаворак”, свјетски познат по производњи стилског намјештаја, фурнира и латофлекс лајсни, чија је имовина процијењена на 17 милиона евра, продат је за једну марку. Имовина овог гиганта је од стране новог власника распродата другим фирмама из Никшића и Црне Горе а око 700 радника је остало без посла.

У “Конфекцији Кони” која је запошљавала око 1.500 радника, послије продаје “Панто маркету” 2009. године, број запослених је спао на 50 упослених а 2013. године, у овој фирми је проглашен банкрот а радници остали без посла.

“Аутопревозно Никшић” са најјачим возним парком за превоз терета у Југославији, данас више не постој, као што не постоји ни Грађевинско предузеће “Црна Гора” које је изводило радове високоградње широм свијета.

У првој приватизованој фирми у Црној Гори Пивари “Требјеса” некада је радило око хиљаду радника. Данас тај број износи око 250 упослених.

ПТК ”Никшић” који је био носилац развоја сточарства у централном дијелу Црне Горе, са 120 малопродајних објеката за продају прехрамбене робе, са 20 угоститељских објеката, мљекаром, сокаром, пекаром, кланицом, фармом са око 1000 музних крава и јуница, најсавременијим дистрибутивним центром на Балкану, стотинама хиљада квадрата пашњака, данас не постоји а запошљавао је више од 1.500 радника.

Идентична судбина је задесила и никшићки “Металац”, “Коле”, пекару “Војо Мијушковић”, Монтекс, Зетатранс и низ других мањих предузећа који су бројали од 100-200 радника.

Никшић, некада град омладине, културе, спорта, челика и пива, данас је постао град којег напушта омладина, град у коме је негативна миграција становништва, град у коме је морталитет већи од наталитета, град са више пензионера него запослених, град са великим бројем корисника материјалног обезбјеђења породице, град без привреде, град без просперитета, град са највећим бројем самоубистава у региону.

Оваквом стању никшићке привреде, поред локалног руководства, умјесто да помогну често су одмагали Никшићани који су се налазили на најодговорнијим функцијама црногорске власти – Мило Ђукановић, Филип Вујановић, Милутин Симовић и Војин Ђукановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: