Никшић: Политичарима желим да оставим мрвице

Дамир Никшић, регионално популарни умјетник и активиста, одлучио је да уђе и у политичку сферу, јер каже да жели да мијења друштво у којем живимо. Дамир пропагира слободарску политику и идеју укључивости, а у интервјуу за Буку говори шта би он то мијењао у Босни и Херцеговини и на који начин.

Никшић на изборе излази испред Социјалдемократске партије (СДП), а кандидује се за посланика у Парламенту Кантона Сарајево, број 10.

Интервју са Никшићем преносимо у цјелини

Дамире, зашто си одлучио да се бавиш политиком, имајући у виду да си умјетник? Шта би хтио да се промијени у земљи у којој живимо?

Примијетио сам да, не само код нас, већ и у свим земљама, све постаје прилично исполитизирано, политика је ушла у све поре живота. Не постоји скоро ниједан приватни бизнис, ништа чиме се човјек може бавити, а да не мораш познавати некога у политици или бити дио те политичке сцене. Не постоји грађански и приватни сектор који је ван политике. Све позиције су политичке позиције, тако је и у предузећима, и у медијима. У земљи у којој се политика бави свачијим послом и животом, приватношћу, тиме како си ти назвао своје дијете, тиме шта пијеш, шта једеш, с ким излазиш, шта причаш, једини начин да се то промијени јесте да се уђе у политику и да се дође до управљача, волана, и да се законским регулативама то укине, јер не може политика утицати на све сфере живота. Политици, власти, држави треба се оставити један сегмент којим може управљати, а све остало да се ослободи. То је слободарски приступ животу. То је мој мотив, да уђем у политику, да унесем ту слободарску политику и да се залажем за законе који дају мало више слободе људима, грађанском и приватном сектору, у односу на политику и политичаре, односно да политичарима оставим мрвице.

Колико смо сви ми овдје у БиХ затровани причама које нам причају политичари већ више од двадесет година?

Истим лажним дилемама се смарамо сви. То су лажне дилеме. Политичари имају позицију моћи и утичу на већину медија, и тако се играју нашим умом на начин како се старији играју са дјецом када их питају кога више воле: маму или тату. Онда је дијете доведено у једну лажну дилему која га раздире. Тако долазимо у ситуацију да не знамо одговор, прави одговор на то питање не постоји. Кога више волимо, маму или тату, то је лажни избор, а није нам дан трећи избор, а то је укључивост. Проблем је што наше овдашње друштво живи у искључивим идејама и одлукама које траже да искључимо нешто из наших живота, а не да укључимо. Требамо радити на идејама укључивости, инклузивности и интеграције. Ми смо изабрали сегрегацију, да будемо раздвојени, да раздвојимо маму и тату и да изаберемо једно од то двоје, умјесто да смо изабрали укључивост и интеграцију и да изаберемо све заједно, јер за све има мјеста. Пошто политичари 25 година нису пропагирали такву идеју и политику, ми се налазимо у стању неспособног ума који није у стању да појми укључивост, да каже: идемо сви, сви ћемо се снаћи.

У свом стилу, током предизборног периода одлучио си се за занимљиву видео кампању, какве су реакције грађана на њу?
Људи добро реагују, они виде нешто занимљиво. Виде нешто што није неко испразно понављање старих идеја на нови начин и у другом паковању. Исто понављам за Сарајево. Сарајево мора бити отворен град, мора бити прогресивни и интернационални центар. Мора бити град за све Босанце и Херцеговце из регије, да могу овдје стартовати бизнис, радити из Сарајева, мора бити отворено мјесто за дисиденте које је протјерао национализам из других градова. Видим Сарајево као такав град и та идеја добро пролази код људи који исто тако мисле. Људи су дуго чекали да неко на званичној политичкој сцени гласно говори о тим стварима, јер су се некако сви ушутили због изборног тијела, јер су мислили да људи не желе да чују ове ствари, али то није тачно. Људи ово не желе само да чују од неког лудог умјетника, већ то желе чути од умјетника који је директно кандидат за неку парламентарну клупу и који ће данас-сутра сјести и учествовати у промјени, примјени добрих закона и обарању оних лоших. Добар је осјећај. Нешто се дешава, нешто се куха.

Који је за тебе највећи проблем у БиХ?

Комуникација. Не мислим само на комуникацију између људи, већ и на инфраструктуру и путеве. Ми немамо добре путеве, то се види из авиона, и све док не изградимо путеве нећемо ући у Европу и то се зна. Ти путеви су нам потребни због нас и због развоја бизниса. Треба промијенити однос власти према људима, дати им мало више слободе, мало мање намета, и свакако треба смањити читав државни апарат, смањити га за двије трећине или двије четвртине, али за то је потребно да се донесе закон о државним службама, закон о раду и треба отпустити све те људе. Нико не очекује од мене да кажем да бих креирао нова радна мјеста и да бих запослио раднике, јер мени је први приоритет отпуст нерадника. Ми имамо јавне фирме и институције које би требале да функцинишу, али не функционишу због тога што има превише нерадника у њима, који су плаћени, који се сударају гузицама и ништа не раде, па тако пропадају та предузећа. Хитно то треба очистити, нека онда науче нешто да раде, нека буду фриленсери, нека се запосле сами, могу бити најамни радници.

Дамире, какво је твоје мишљење о горућем проблему са којим се БиХ суочава, а ријеч је о одласку младих, можемо ли кривити младе што желе да потраже срећу у некој другој земљи?

То је велики проблем, не само у БиХ, него и у земљама у регији. Видите, да сам ја сад прави пропагандиста, као што су то десничари, ја бих требао причати да тај њихов режим који траје 25 година није успио, као што су они рекли да је експеримент социјализма од 50 година неуспјешан, да социјализам не фукнционише. Ја сада кажем да овај њихов социјализам, јер ово није капитализам, нити грађанска демократија, није успио. Ово је једна приватна партијска држава, имамо их три, двије званичне и три незваничне, гдје су запослени само клијенти који одговарају властима. Тај њихов социјализам овдје не функционише. Морамо рећи да је тог режима, њиховог етно-национал-социјалистичког или клеро-национал-социјалистичког било доста, да је он неуспјешан. А млади, нека оду и виде шта је то тамо, да виде колико се мора радити, да виде да ја нисам луд, да нам је потребно све ово о чему говорим, да су нам потребни путеви. Они ће се сјетити мене тамо и рећи ће: ово је Никшић исто говорио. Тежиште проблема је у законима који се тичу нас и пореза, треба радити на деполитизацији свега. А проблем нису идентитети, вјероисповијест, религије… Нека иду, нека виде колико се послова мора радити, да виде шта је капитализам, колико кошта стан, да пуно Нијемаца умре без сопственог стана и онда ће се сјетити да у завичају имају 3-4 дунума земље који стоје неискориштени и да би та земља могла да се искористи. Кад се врате, схватиће да им треба пут до завичаја, схватиће ово о чему ја говорим. Држава мора да направи путеве, а све остало ће народ позлатити својим трудом и радом, ако га пустиш и не зајашеш му на врат и опорезујеш прије него што развију тај бизнис.

Генерално, код нас је велики проблем излазност људи на изборе. Како покренути људе да изађу на изборе, јер нема промјене ако се не деси политичка промјена?

Сама ће их мука натјерати. Моја генерација је излазила на изборе јер је то било нешто фенси, као неки празник, ми нешто идемо, да навијамо за неке, ово-оно… Избори су база, основа свега, оно за кога гласаш седмог, то ће ти дефинисати наредне четири године. Људи полако долазе до сазнања да тај глас директно утиче на садржај, количину и квалитет хране на тањиру, као и на квалитет живота који имају пред собом. То ће полако научити као што је то научио сав цивилизовани демократски свијет и почеће причати о томе као о нечему битном и животном, а не као о неким ритуалима идентитета, поистовјећивања са историјом, буквално као о неком племенском ритуалу. Треба да постоји грађанска одговорност да на изборима изаберем себи садржај и карактер наредне четири године, који одређује живот мени и мојој породици.

Како видиш БиХ за пет година?

За пет година? Зависи ко ће побиједити на изборима. Оно што могу рећи јесте да ћу ја, са или без изборне побједе, наставити да радим интензивно на буђењу слободарске љевице, не само у БиХ, већ и у регији, на једном интернационалном плану. Наредних пет година биће интересантно. Након ових избора, људи ће имати прилику да се јавно изјасне куда ће да иду и чиме ће се бавити у наредним годинама. Видим једну лијепу будућност.

Ако добијеш на изборима, шта ће бити твоја прва иницијатива?

Прва иницијатива је већ договорена и зависи од начина на који ће се направити владајућа коалиција. Први услов је да се донесе закон о поријеклу имовине и сукобу интереса и да се на конкретан начин изјасне против корупције. Моја намјера је да се порезна политика промијени и радити на томе да Сарајево буде мјесто за рад свим фриленсерима.

За крај разговора Дамир поручује:

„Ја се зовем Дамир Никшић, на број 10 стави иксић“.

Извор: Бука

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: