Никшић: Сјећање на ћирилицу са улицом Петра Лубарде

Сјећањем на Петра Лубарду, који је преминуо на јучерашњи дан прије 42.године, и откривањем ћириличне табле са натписом улице која у Никшићу носи име једног од највећих југословенских сликара, Клуб младих Нове српске демократије Никшић почео је акцију “Сјећањем за ћирилицу”.

Марко Ковачевић је подсјетио да су, као одборници, више пута у СО Никшић указали на неравносправност ћирилице и покушали да се изборе за њен какав такав бољи положај, али да њихови напори нијесу наилазили на разумијевање власти.

“Ћирилица је основа нашег идентитета и борба за њен равноправан положај је симбол борбе за равноправност свих угрожених категорија друштва. Када се изборимо за ћирилицу, када се изборимо за оно што је наше име и презиме, лакше ћемо се и изборити за све друго за шта треба да се боримо. Ћирилица нас обједињује, ћирилица нас спаја. Зато су на њу ударили, да би нас раздвајали”, казао је Ковачевић.

Према његовим ријечима, борба за равноправност ћириличног писма биће и прилика да се подсјете на велике културне и друге прегаоце чија имена носе никшићке улице, а част да буде први у том низу не без разлога припала је Лубарди, који је 1907. рођен у Љуботињу. Казао је да би Лубарду можда најбоље описале ријечи које је чувени сликар упутио Гоји.

„Има дубоку историјску бразду, он је и дан данас жив и дан данас његова мисао у акцију претвара гледаоца. Људска мисао нема границе. Бадава ћемо их ми уоквиравати. Један Његош, то је геније. И не можемо га ми у оквире општина, било ових било оних, он је један велики пјесник, он је овако номинално српски песник али он је пјесник свијета, пјесник људске мисли, то је то што је важно”, цитирао је Ковачевић Лубарду.

Истакао је да се ни Лубарда не може стављати у оквире, али да се никада није одрицао идентитета, аутентичности, народа и ћирилице.

“Једна оваква умјетничка и људска величина, неоптерећена идентитетским питањима, потпуно аутентична и своја, ипак нам показује да је задатак сваког човјека да свој идентитет сваке врсте одбрани и не дозволи његово прекрајање”, казао је Ковачевић.

Тиме Лубарда, како је истакао, није ускратио себе и своју мисао свијету, већ је послао поруку да морамо бити прво оно што смо да би могли бити и нешто више од тога.

Прочитао је Лубардино писмо Миодрагу Коларићу, који је био члан Одбора за приређивање „Југословенске изложбе кроз векове“ у Паризу, у коме га је замолио да у каталогу за поменуту изложбу стави “једине тачне биографске податке” о њему – Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботиње, Србин, живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Ковачевић је затим прочитао биографске податке Петра Лубарде, док је Спасоје Томић прочитао дио из Лубардиног Српској академији наука и умјетности.

Након тога предсједник ОО Нове Јанко Милатовић открио је таблу са именом улице Петра Лубарде на ћириличном писму.

Милутиновић​: Геније је рођен

Лубарда је студије сликарства започео на Умјетничкој школи у Београду, а затим школовање наставља у Паризу. Прву самосталну изложбу организовао је 1929. године у Риму. Од 1932. до 1938. живи у Београду, гдје приређује три самосталне изложбе, а на међународној изложби у Паризу 1937. године добија „Гранд-При“.

Ратне године проводи у концентрационим логорима, а након ослобођења долази на Цетиње гдје учествује у формирању прве умјетничке школе у Црној Гори и заједно са Милом Милутиновићем води сликарску радионицу која је изњедрила многа позната имена црногорског сликарства. Од 1950. године до краја живота живи у Београду.

Био је члан УЛУЦГ-а, УЛУС-а и СУЛУЈ-а, као и стални члан галерије „Пенелопе“ у Риму. Добитник је бројних домаћих и међународних признања, а 1997. године у Црној Гори је установљено највеће признање које носи његово име и које се додјељује за ликовну умјетност.

Када је Милутиновић први пут видио Лубардине слике казао је: „Људи, родио се геније. Од њега ће бити велики сликар“. И није погријешио. Лубарда је својим стваралаштвом обиљежио и одредио токове сликарства друге половине 20. вијека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: