Директор Управе за некретнине: Катастар врши прекњижбу (црквене имовине) у року од 15 дана од пријема захтјева
1 min read
Mанастир Острог
Директор Управе за некретнине Драган Ковачевић објашњавајући улогу Управе у вези са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, нагласио је да надлежност катастра не смије бити контрола и ревизија претходно извршеног управног поступка, осим ако се захтјев не односи на исправку грешке.
“Управа за некретнине све послове из своје надлежности обавља сагласно законској регулативи, без обзира на критике и похвале. Подсјетићу да lex specijalis – Закон о државном премјеру и катастру непокретности уређује упис права на непокретностима“, казао је Ковачевић за „Дан“.
Када је ријеч конкретно о Закону о слободи вјероисповијести, сагласно члану 63, Управа за некретнине је, додаје он, дужна да поступи по захтјеву органа управе надлежне за послове имовине у року од 15 дана од дана подношења захтјева.
„Упис права на непокретностима вјерских заједница је транспарентан поступак, додаје он, а свака незаконитост се мора провјерити и доказати, па сматрам да било какво прејудицирање на ту тему не може бити добро““, казао је он.
Упитан колико је објеката у Црној Гори уписано на СПЦ и њене епархије у држави, он је одговорио да упис имаоца права на непокретностима датира из периода 50-их година прошлог вијека.
“Важно је нагласити да подаци нијесу централизовани нити униформно уписивани, па стога тачне информације о врсти објеката, носиоцима права на непокретностима, опис права није могуће припремити аутоматски из софтверског рјешења. То захтијева вријеме и конкретне улазне податке на основу којих би подаци били адекватно припремљени”, објаснио је Ковачевић.
Коментаришући критике од стране дијела јавност због наводних незаконитих уписа имовине на Митрополију црногорско-приморску, он је истакао да је незаконито обављање послова из било које области регулисано законом и да о томе суд доносе органи надлежне за те послове.
“Као и за све друге непокретности, тако је и упис права на непокретностима вјерских заједница транспарентан поступак. Свака незаконитост се мора провјерити и доказати. Сматрам да било какво прејудицирање на ту тему не може бити добро. Одговорност, предан и континуиран рад су наша обавеза, а контролу и ревизију препуштамо надлежним органима, да дјелују сходно закону и законској регулатив”,навео је Ковачевић.
Он је објаснио шта Управа може радити када је ријеч о евентуалним исправкама или промјенама података у катастру.
“Надлежност Управе за некретнине није и не смије бити контрола и ревизија претходно извршеног управног поступка, осим ако предмет захтјева није исправка грешке у катастру непокретности, а конкретно се односи на податке из рјешења који су нетачно унијети у катастар непокретности. Промјена података у току одржавања евиденције катастра непокретности искључиво се ради на основу рјешења донесеног по захтјеву странк”, прецизирао је директор Управе за некретнине.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
CRNOGORCI I SRBI BEZ KRVI NECE DATI SVOJE SVETINJE LOPOVIMA….NEMA TOGA KO CE SE POSRATI NA SVOJE PRETKE…
A shto mi ime nepomenu? neznash napisat? 🙂
Sretno Novo ljeto udobričas!
Pravoslavci, SADA morate ovo završiti. A i sva opozicija nikada neće imati bolju šansu. Važno je da shvate svi da su Pravoslavci (SPC) uz druge iz opozicije koji hoće s nama velika VEĆINA u CG.
Ovaj je ratovao po Dubrovniku 90tih a sad je veliki crnogorac…
Пар ствари, за размишљање, треба,
„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951., страна 10.)
ЦРНИ ПАС, из Сеоба Стефана Штиљановића, Микица Илић
Узмичући у непрекидној борби пред агарјанском силом, велики деспот Стефан Штиљановић од Паштровића, ходећи Херцеговином, Босном, Хрватском и Славонијом, пободе на ушћу Студве у Босут крвави барјак цара Уроша и сазида град Моровић 1498. године, у част Пресвете Богородице. У рукописном минеју моровићког храма, с краја XVII века, за месец септембар, при дну тридесет осме странице, између пожутелих листова, стоји запис „грешног инока Дамаскина Морачког“ :
„…Закле се тад деспот Стефан, спуштајући у градске темеље запис, котлић са водом и босиљком, златни путир и кашичицу, да се даље неће селити пред османлијским налетима и да ће српско име сачувати у Срему…“
Многи Агарјанин изгуби главу тих година под зидинама, не видевши сјај и славу Стефановог Моровића. Тукао се Штиљановић храбро са азијским неверницима, али како то често бива, већа му је опасност претила из сопствене куће.
Стефанова жена, лепа Мађарица, хотећи да искористи велику мужевљеву љубав, науми тајно, уз помоћ католичког жупника, да преведе Стефана у своју веру. Не могавши да отрпи сузе љубљене жене, Стефан јој допусти, после много молби, да своју цркву подигне изван градских зидина.
Мађарица већ беше превела у унијатску веру војводу градинског и још неколико сремских великаша, а кад Стефан оде у један од бојева са Турцима, отпоче зидати цркву западнога закона на Клиси, под шумом, с друге стране Босута. У службеној забелешци високог краљевског чиновника Алфреда фон Крауса, под бројем 583-1499, на шестој страници леже подаци о отпочињању радова на римокатоличком храму „у рацком граду Моровићу“, затим предрачун неимара о цени изградње и завршних радова, преглед утрошених средстава, списак прилога високог племства и клира, новац који одорбрава канцеларија Његовог Краљевског Височанства, као и друге појединости везане за изградњу цркве.
Зидајући цркву, лукава Мађарица се досети, па окрену Божји храм ка истоку, наменувши га западу, не би ли Стефана лакше на поклоњење довела и поунијатила. Најпосле, нареди мајсторима да црквена врата отворе у висини струка, да би се поклонио вери западнога закона свако ко уђе у богомољу. Многи Стефанов поданик на превару, многи из незнања, али понајвише из чисте користи, пређе у веру унијатску, не би ли се деспотици додворио.
Кад се деспот Стефан врати из војне и ујаха у град под крвавим барјаком, угледа мноштво непознатог народа како се тиска улицама Моровића. Не познаде Стефан своје слуге, сараче и поткиваче, измењених лица. Остадоше му страни дунђери и ћурчије, грнчари и перјаници са којима је до јуче један хлеб јео. Не познадоше ни они њега јер им душа беше поцрнела, па га засуше каменицама и истераше ван градских зидина.
Обузе Штиљановићево срце велика туга, а душу преплави жалосни плач за изгубљеним српским главама које је требало изнова сећи, раздвајајући веру од невере. Ходећи испод зидина измењеног града, Стефан сиђе до реке и, умивши се, погледа преко воде у чудесну грађевину под шумом. Видевши да је то црква, деспот пожели да се у њој помоли, па потера својег вранца преко дрвеног моста.
Објахавши неколико пута око храма, задиви се његовој великој красоти. Најпосле, сиђе с коња и стаде пред она врата, али не паде му у очи, као што би сваком другом, где су необично ниска, но примети одмах да су затворена и познаде по томе да то нису врата од цркве православне.
Силна љубав према лепој жени нагонила га је да уђе у цркву и потражи је међу непознатим светом који је стално пристизао и улазио унутра, али га љубав Божија научи да образ не укаља, те се окрену леђима према улазу и натрашке уђе у богомољу, не поклонивши се.
Кад га Мађарица угледа где натрашке у храм улази, окренувши леђа бискупима и кардиналима који држаху у рукама свете дарове, празно срце јој преплави велика мржња, те одмах оде војводи и жупнику у Градину, не погледавши га у очи.
Оданде удари на Стефана са поунијаћеном војском у исти мах кад и Турци са југа и истока, па се деспот са шачицом верних повуче на север, у Барању. Мађарица заседе у празном граду, на празан престо, господарећи празним поданицима, а они што душу сачуваше, назваше град: „МОРО ‘ ИЋ“ , плачући над Штиљановићевим одласком.
Напуштајући Моровић и Срем, Стефан поштеди живот војводи градинском јер му хлеб који поједе у његовој кући брањаше да га погуби, али зато баци клетву на њега и своју бившу жену. Ондашње хронике бележе чудесни догађај: многи обраћеници умреше од глади поред пуних магаза жита, јер се „семе свакоје по амбарима и ораницама у црни кам преобраћаше“.
Војвода од Градине, кад му Агарјани леђа окренуше и град освојише, сиђе у доње лагуме да њима ходи проклет до судњега дана.
Још се само понекад у звезданим ноћима може видети Стефанов црни пас како лута зидинама разрушеног града, чекајући господарев повратак.
…“Галипољски Срби: Преживели Османлије, нестали у Југославији
Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца
Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаджбину.
Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века стварања вештачких нација у СФРЈ по рецепту Коминтерне, Галипољски Срби су нестали.
– После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.
– Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.
Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.
– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања и стварање вештачких нација у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.
Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.
– Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаджбине.
– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.
Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.
Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.
Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.
Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.
Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.
Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.
НЕСТАЛИ ЗБОГ НЕБРИГЕ
Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани…“
Погледати, лагано све
па се врати
на 1.16.30
Дуго путовање у Јевропу
https://www.youtube.com/watch?v=TQFpi3Oe-as
Nema Šaketa čojstva on je Ture!
A, breee, čojstvo je kod četnikaa a!?
Al oni pojma nemaju šta je to!
Zapocetoo 50-tih, zavrseno krajem 90-tih. Ali, vec rekoh da su Srbi sebi najljuci neprijatelji. Ne ovi konvertiti, to je žgadija brozovska, nego deklarisani Srbi – tu je nukleus izdaje.
Sretno Vi Novo Ljeto!!!
Biće bolje u novoj dekadi i odsad nadalje.
Nemo’ te se mlogo śekirat. Nema očesu…
Važno je da čoek ima što da poije i popije I da nešto prorabota, da obezbijedi familji da bolje živi.
U načelu važno je da se čojek brine o onome što ga dopada.
Država će sredit svoje i što joj pripada, a ka što znamo sila bogove nemoli, pa će i crkve nać zajednički jezik sdržavom.
Ako je zakon donešen, a vidju da jes!, onda će se to pozakonu sredit…
Za petnes dana, Ganc novi katastar dje će sve najzad bit Crnogorsko…Jopet!!! ka je i bilo.
Od Dvadeste do dvadeste nas dijeli 100 godina.
100 lutanja, ubijanja izmedjuse…
100 godina razaranja Crnogorskoga bića, rastrgavanja ovoga junačkoga samobitnoga posebnoga Etosa, kojega u Evropi ravno nema…tu śedoče legendari Tenissoni, Bayroni, Puškini, Njegoši, Ljubo Čupići,….
100 godina trzanja i čerupanja za što? Za razaranje svojega doma, sa uništavanje budućnosti svojoj djeci i pokoljenjima koja su odselila I sele se…
Red je doša da se konačno demokracki slabija banda povuče I da mir ukuću zavlada…
Svi izgubili, i gubili dosad, da bi bar śutra u Budućnosti Crna Gora dobila i dobijala, a ovo društvo se polako liječilo…
Puštite kletve, fatve i Bogove drugijema…vjerovanje je lično i osobno zadovoljavanje čoekova bića, ka i vježba u parku. A ne masovni vjerski fanatizam, koji ubija i Bogove u ljuckij duši i društvu, a i budućnos djeci i pokoljenjima koja nadolaze….
Prošetajte, proigrajte, katastar i država rade svoje, a vjernik neka se moli Bogu ka i što je…
Najuzvišenija dužnos svakog čojeka je da gleda u budućnos i da pomogne prosperitetu svoje zemlje, svojega brastva, plemena, države, djeteta….
Sretno svakome Novo Ljeto u ovoj našoj jedinoj i nenadmašnoj Crnoj Gori…
… Da je ništa drugo, vidi se da si neko pismeno, Mašane Martinoviću!
A nije li ti ovo Martinović od krasnoga srpskoga imena Martin?
… Sve i da nije, uživao!
Nije brate da samo kitiš, nego u vijenac sabiraš …
I nemo više, kumim te Bogom, da ne kvariš!
И крмад у крмедар и мисле и зборе и осјећају ка ти!
Идентично, неби вјерова! Имао сам прилике да их гледам и слушам! Не знам јестел’ што у род ама исти ти!
Како нешто може да се прекњижи без купопродајног уговора, уговора о поклону или неког другог уговора? Да би се нешто прекњижило потребно је да постоји сагласност и добра воља обе стране које улазе у прекњижбу.
Они хоће да то ураде на начин да по сили Закона наводно враћају у државну својину оно за шта вјерске заједнице немају доказа о својини.
Не мора да се има доказ о власништву ако се нешто користи много година. Ако користите неку њиву, на пример, више од двадесет година она постаје Ваша, осим ако се не појави неко са тапијама. Према томе, само по том основу, све је црквено. Да не говоримо о свему другом.
Не књижи се црквена имовина на државу у року од 15 дана, већ захтјев за укњижбу мора да се упише у лист непокретности. Послије тога слиједи поступак, с тим да кад имаш ову забиљежбу не можеш да располажеш својом имовином.
Cuveni prorok Danilo rekao je caru Valtazaru – izmjeren si,nistavan si,prolazan-propasces.Tako i ovima na vlasti nek ovo bude poruka i opomena,ko je sa Bogom ratovao nije dobro prosao.
U Bozicne blage dane Crnogrci Ostrog brane,mjesto drrva i badnjaga pale zakon Skupstinara!
Усташо. Мрзитељу истине и сопственог поријекла, доста вам се толерисало и даље неће моћи.
Сила није у броју, заборавили сте и опекосте се.
Поздрав из Никшића
А јар није ово Џомин инсајдер и пајтос???
Džabe se srbi džilitate po ulicama kolač vam je već spremljen, proces ide kako je i namječen i vi tu ništa nemožete promjenit, zato vas i pušćaju da b.ejite po ulicama a ako nešto pokušate na silu lahko će vam namaknut brnjicu.
Сачекај мало. Блејаћеш ти! До изнемоглости!
Pa već bleji , sit , čudna neka vrsta ovce …
… Dje ti je čojstvo kukala ti majka.
Паметан, тачно је скоро све што си рекао. Паклени план је скован и сада га лоп к и безбожници убрзано, насилно и срамно спроводе. Зато је Оволика трка. Ти си добио улогу да се , ако буде требало ( а требаће), шакеташ, пошто мозга и образа немаш.
Прва прилика ће ти бити Божић, за који сте спремили крвави пир.
Али, можда су се Срби овог пута досјетили.
Ne avetaj šaketa, oće te neko pos.at ko tele vezu!
Aj videćemo ko će se na kraju puta dzilitati
Šaketa išaketaćemo tebe prvo
Какво влаше,крмска потурице
Pušćeno si ti davna s pameti, šaketa, šaketalo te u vr perčina, idiote!
Ma, lahko, lahko ćemo mi s takovima, ka i vazde!
Evo smo se zdogovorili da obnovimo Tablju!
Tebe ćemo s prijema šiljati!
E posra te pas po glavi ?
Шакета, само га ти шакетај…. Све ти у дом ј…м!
Zanimanje: PREKNJIŽAR!
Рука му се осушила, огњиште утулило, кућа раскопала, ако се само усуди да то учини!
Prokleto bilo svakom covjeku u CG koji od Nove godine 2020 podrzi one koji su glasali za zakon protiv SPC!
Зло галопира.
Не будимо пасивни и неспремни.
Све се ради према Хитлеровским методама.
Ово је за њих Блиц криг.
Дочекајмо их као код Стаљинграда.
Je li to onaj Dragan Kovačević, direktor Uprave za nekretnine, kojeg su nedavno i režimski mediji sumnjičili za neke fine parice… Mora da jes’, nijesu valjda dvojica?… Ne znam da li je u tom slučaju vođena istraga, a portal in4s bi mogao to malo da pročešlja…
Kad ce Ameri da ga srede blajvajzu ka sto pricas?
Pojedini ( plaćenici) kao ovaj Šaketa se prejeli , pa baš sito bleje po ovim portalima ..
Deki, vidi se da je ćupa jedno naočito, nemo tako!
Vidiš li jadan da ono vola u guzicu ne bi znalo da ubode … Kao li je cijelo kockasto, Bogu hvala, pravo jedno retarda
Pa je ono na državne jasle zasjelo u fotelju, ma mu liči ka konju samar!