Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским

Пише: Игуман Петар Драгојловић

Шта промуцат после свега,
Мисли људске немоћне су,
Сад говори само срце,
Кроз нечујну сузу врелу.

Твоје око све казује,
Онај сјајак вековечни,
Дубине су непрегледне,
У том оку сакривене.

Колко пута загрли ме,
Пахуљице и принцезо,
Док трчаше по Врањини,
Са којом те Бог повезо.

Као срна и газела,
Као чигра сва весела,
Ко Анђео незлобива,
Сва живота испуњена.

Позавиде демон црни,
На тај осмех душе царске,
Подигао је он таласе,
Код Врањине Светосавске.

Дуну ветар искушења,
Крила тамна надвише се,
Вали реке нагрнуше,
Да ти осмех с лица сруше.

Река зграби дечје тело,
Мајка врисну – моје очи!
Отац цикну и за вама,
У Морачу и он скочи.

Мутна вода узбуркана,
Трудна мајка жртвована,
Мио отац с њима пође,
Смрт ненадна свима дође.

Ал ни витез с Куча славних,
За свој живот ич не мари,
И он скочи у таласе,
Пријатеље он да спасе.

Фијук ветра мук замени,
Кад несташе тела њина,
А сву борбу за животе,
Покри туга и тишина.

И тај Нинин осмех мили,
Пресели се на Небеса,
Божјим сада шета пољем,
И у свету живи бољем.
Тајне Божје живот везе,
У икону вечну спаја,
Радујте се душе чисте,
Житељи сте сада Раја!

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: