Нисам имао шансу

Пише: Невен Милаковић 

Ово је доба вјерника, којима се не може вјеровати,
Хуманиста који не маре за човјека,
Родољуба који љубе Јудиним пољупцима,
У овом се времену образ продаје на рате,
Лопови више нису лопови, но контраверзни бизнисмени,
Курве су старлете, спонзоруше, пословне пратиље…
Нема више копиљана, ни чекић копиљана,
Ни јајара, ни лупежа,
Сад кажу: снашао се,
Данас си паметан ако си са памећу раскрстио,
Достојанство кривично гоне,
Ко мисли својом главом је сишао са ума,
Такве тријебе као штакоре,
Такви нас коче…
Данас се пјесник мјери бројем академика које познаје
И браће која су аванзовала,
Ко мари јеси ли писмен,
Важно је да си добар са предсједником жирија,
Није важно у којим си биткама био,
Но колико си потписа донио,
Ко се силније у прса бије,
Ко снажније риче,
У славу Бога и српства,
Данас се обмоташ заставом,
Црвеном, или тробојком, свеједно,
Што даље пљунеш, ближе си софри…
А ја се сјетим тебе, оче,
Овако матор и уморан,
И све што имам рећи је:
Нисам имао шанси, нисмо имали шанси…
Али…
Гдје год си, миран буди,
Бјесмо и остасмо људи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: