Ниски старт

Пише: Емило Лабудовић

Кад се живот сведе на десетак квадрата дневне собе, на даљински и повремено пар страница књиге, онда је сваки излазак из тог простора – бјекство у слободу. Као и сваки заточеник, и сам једва чекам да прође пет сати, да са града падну окови полицијског сата и да уроним у свјежину јутра, у тишину расвића коју ремети само хор голубова и повремена терца неког усамљеног пса, и будем свједок док мјесец предаје смјену сунцу.

Годинама су ме патике, по навици, водиле у Толошку шуму, на пет кругова брзог хода, уз ћаскање са групицом што докоњака што невољника. Али, ухапсише и Толошку, ставише катанце на капије и… цврц, Милојка, што би рекао наш народ.

У изостанку Толошке, опредијелио сам се за Толоше, то јест булевар који води до њиховог гробља.

Добрих седам километара тамо и овамо, без ћаскања са било ким, а и са ким бих кад у то доба живе душе нема, ни на гробљу а ни булеваром. И сваки пут, пролазећи поред ухапшене Толошке шумице са сјетом помислим на пуковника, Ђукета, Дарка, Жарка… на свјеже вицеве и информације из прве руке.

Толошка, рекох, празна и у катанцима, ни пси више не залазе тамо. Али, једног јутра, видим, њих тројица шпартају пошљунчаном стазом. И таман да им довикнем како је то забрањено и како може да бане полиција која не гледа „ни по бабу ни по стричевима“, кад бануше – комуналци. Са све ротацијом, љути и опаки.

Један од џогера стругну преко ограде и јуначки умаче а друга двојица, јуначки такође, наставише да трчкарају. Заинтересован, стадох. Видим, комуналци угасише ротацију, смањише доживљај и… како би рекао народни пјесник, „ником поникоше“! Нешто мало касније све ми је било јасно: стазом су, жустро и атлетски, шпартали главом и брадом (а и ногама) директор полиције, Вељовић, и сарадник му, Речевић. Знојави… и без маски.

И опет ми је све било јасно. И зашто за њих не важе катанци, и зашто су комуналци били под „мирно“ (гдје ћеш на силу, кукала ти мајка, говорио је мој покојни ђед), и зашто мени, пуковнику, Ђукету, Дарку и Жарку није дато што и њима, откуд им кључ јер ми не личе на неке који би ђипали преко повисоке ограде, и зашто ја морам сам а они могу заједно и… свашта нешто још. Али ми у тренутку не би јасно зашто баш трче. Хајде де да су изашли на свјеж ваздух, да провјетре плућа на природном респиратору и одагнају стрес. Није лако васцијелу Црну Гору држати под кључем.

Али, зашто трка?
А онда свану, и дан а свану и мени. Па то они наватавају кондицију јер иде Васкрс а можда Митрополиту и свештенству опет падне на ум да се позабаве својим послом па се ваља растрчати и хапсити, хапсити и хапсити. А за то треба кондиције, братац мој. И, тако, наставише они да трчкарају, наставише комуналци у ставу „мирно“ а наставих и ја да шипчим булеваром.

Да се разумијемо, ни на крај ми памети није да овим денунцирам ову двојицу „тајновидцу из Барјамовице“. Таман посла. Он, уосталом, и не чита ове колумне а ако и чита баш му га је евентуално за предметну господу јер у њиховом џогирању „ни из далека нема бића кривичног дјела“! Митрополит је већ нешто друго.

Хтио сам само да са онима који буду читали ове редове провјерим да ли сам у праву кад мислим да смо сви пред законом једнаки. Ако гријешим, ко ми је крив што сам наиван.

И зато, марш Радосаве, не у Шавник, већ низ булевар!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: