Ништа је ово

Пише: Милутин Мићовић

Ово је ништа! Шта би могло друго бити? Да је ишта друго, неко би знао шта је. Овако нико ништа не зна. Зато ништа има одријешене руке, сва оруђа и оружја. Црни човјек не зна одкуда му све пуца. Изгледа некад да пуца са сваке старне. Не само с поља, него и изнутра. Од тога метка нема баш никакаве одбране. Није то метак, него топовско ђуле.

Па одржи се голорук и гологлав пред тим ђулетом. А нишаџија је само такав. Никад не можеш да видиш како је залегао. С које ће старне да пуца. Ти си његова мета, и никад те није скидао с ока, које не можеш да видиш, а оно те гледа откад си прогледао.Убиће те невидљиви нишанџија, данас, сјутра. Тако ме тјеши, саговорник!

-Шта то причаш, језик пресјекао? Па не могао проговорити ни то што знаш. Знаш само што је зло и наопако. Пун си таквих знања. И једва чекаш да их неком сручиш на главу. Не само на главу, него у душу. Па није душа мјесто гдје се одлаже смеће. Или, мислиш да јесте?

-Ђаво је ово све предвидио, а Бог допустио. Да се тако поиграју са човјеком. Да се види – коме ће се привољети царству? Али сад је најгора ситуација. Кад ђаво одвоји човјека од Бога, већ је у његовим рукама, и шапуће му на уво: Шта ћу да ти радим црни сине. Пићу ти крв на памук, а нећеш од мене имети никакве одбране. Прибићу те уза зид, и причаћу ти приче од којих ће излудјети твоја душа. Мислио си да ме нема? Мислио си да ће проћ живот онако. Ој, ха.

Душа у пашу, мозак на отаву. Ово је најсавршенији од свих свјетова. Сви су полуђели који су као нешто важно мислили. Лудаци су нас и довели довде… Тако је свијет постао само наше – ђавоље позориште. У прошлом вијеку С. Бекет je описао одсуство Бога, али није видио присуство ђавола. Мислио је да нема ни Бога ни ђавола, него да су то људске измишљотине. Или је о свему томе ћутао, немајући коме шта да каже, пошто је „Бог умро“.

Ништа вазда ради, а човјеку прође живот, да о том ништа и не дозна. Човјек је радио цијелог живота нешто, а ништа није сазнао о ништа које се никад не одмара. Уђе у човјека ко сипац у дебело стабло, а заврзан колико је јак, неће ни да се осврне на ништа. Ништа то мени не може, каже. А ништа може што нико други не може. Ништа може све, а то је тешко прихватити сваком ко мисли да само својим рукама може урадити нешто.

Ништа је данас мобилисало све владе свијета, и уплашило све народе. Ништа је окупатор од кога нема одбране. Свјетским лидерима дају се генереласке улоге, да би направили што веће ништавило од човјека. Препреденији је ђаво, више него човјек може помислити. Ко би могао замислити да ће национални лидери пристати да буду генерали ничега, да би своје поданике увели у изгубљен рат са ничим. Они знају да је одбрана од ништа немогућа, али могу, захваљујући лидеркој улози, да цио поднички народ уведу у ништа, и тако се иживљавати над стадом, које завршава у страху и стиду што су тобож још људи.

Ево, празне се болнице, пуне се карантини. Ко је болестан од познате болести, иде кући, ко је болестан од непозате, у државни карантин. Што је сигурно сигурно. С ништа човјек никад није сигуран, зато је најсигурније да свако, ко показује знаке ништавила да потражи заштиту државне болнице. Доста су избјегавали смртници да се сурсетну с ништавилом, сад је оно ту под маском старе Море и њене кћеркице Короне. Сусрет ће бити обезбијеђен тврдим државним обезбјеђењем. Пацијенти обољели од ништа, имаће сваку врсту његе, само ће морати, макар и последњим снагама да угосте Ништа, ништавило, и своју ништожност. Тиме показују да су патриоте, одани и својој и свјетској влади, којој је довођење људи до ништа, један од пројеката. Каже ми саговорник, коме лице не видим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: