Ништа више није исто, или цар је го!

Пише: Симонида Кордић

Иако изгледа да се бројни потези које режим у Црној Гори, посебно последњих месеци, граниче са потпуним посрнућем здравог разума, они су веома важан показатељи онога што ће се ове јесини дешавати.

Све што режим чини, изговара или предузима део је покушаја да се спаси власт пред изборе које, све је извесније губи. Гледали смо И раније класичне предизборне акробације: нису прескочена традиционална асфалтирања путева и стаза, активирана је иконографија барјака у аутомобилској колони, чак је донет и закон о амнестији не би ли се сачували гласови затвореника.

До максималног усијања режим доводи “црногорски -српски фронт” где је српска страна универзални кривац за све што по кривом путу пође И дежурни заједнички непријатељ који треба да окупи режимске гласаче под један барјак. Агресивније него икад се креће у “коначни обрачун” са Српском православном црквом, затварају границе са Србијом, шаљу јасне поруке о непожељности српских туриста (корона клицоноша) у “корона фри” Црну Гору. Али ипак, ипак…

Овога пута све је битно другачије. Толико дргачије да су фејсбук коментатори који броје последње минуте режима уз доскочицу “тик-так” више у праву него што можда мисле. Две су ствари посебно упадљиве. Једна је нарочита нервоза режима који је остао без одговора на општи револт који се у литијама излио на улице.

Друга је чињеница да је црногорски режим изгубио подршку из иностранства захваљујући којој се понајвише И задржао тако дуго на власти.
Саборношћу, гандијевским миром и упорношћу (морамо признати изненађујућим за наш менталитет) народ је тако јасно осветлио слабост режима, да га је једино светска пандемија могла спасити И одложити неминовни исход. Литије у својој тишини узвикују “цар је го”! У немоћи, власти забрањују причешћа, славе, хапсе Митрополита, владике (нечувени преседан, чему би било равно само кад би неко, не дај Боже ухапсио Папу, а можете мислити на шта би то изашло). Власт, некада способна да без по муке направи спектакуларне прорежимске манифестације, данас успева да угости једва стотињак својих, већ остарелих поборника у понекој провинцијској сали.

Црној Гори је почео да се дешава народ, понајвише Србима

Чак је и дан независности прослављен скромном колоном од педесетак возила која је серијски обилазила градове. Док су та кола пролазила кроз Боку, два мајстора, заваљена у металне столице бифеа крајпуташа (тог дана наравно нису радили, црвено је слово) између гутљаја пива су приметили како је чудо колико “ови Бокељи возе подгоричке таблице”. Иако су се учесници својски трудили да покажу весеље и ентузијазам, помало је тужно изгледала та поворка, коју је свако ко је видео, вољно или невољнио морао поредити са литијским рекама које су месецима текле овдашњим улицама, тврдо, одлучно, мирно и без недоумице. Црној Гори је почео да се “дешава народ”, а народу (понајвише Србима) се десила свест о томе су државне границе административна ствар И да их у духу И заједничким интересима не деле од 10 милиона сународника, где год на свету они живели.

Друга и донекле можда битнија појава је гласно – веома гласно, одсуство подршке традиционалних савезника владајућег режима који су се као по кључу јављали да пред сваке изборе подсете како је Црна Гора лидер у региону, економски тигар Балкана, пример демократије и поштовања људских права. Нема честитки ни за дан независности – нити једног државника, не чују се амбасадори…
Управо та подршка појединих представника моћних земаља чинила је да на домаћем терену режим изгледа непобедиво. Није то било толико ни због запошљавања по партијској основи, ни купљених гласова, ни процвата криминала, ни гомилања полиције, ни скупих одела.

,,Било је то зато што га је јасно подржавао, неко од нас већи, моћнији. Ствар је била у томе што смо се ми осећали веома малима а они веома великим. Шта се то сад догодило?

Сада више ништа није исто. Чак и неки критичари режима хорски су се дивили способности првог човека да “чита и прати светске трендове”. То је заправо значило испуњавати све захтеве најјачег играча у дворишту и за узврат добијати мало бесплатне подршке кад затреба. Такво “праћење трендова” уопште није било компликовано.

Постојала је само једна супер сила – “међународна заједница” био је еуфемизам за САД. Русија је била сломљена под тежином распада СССР-а , контролисана од групе нагло обогаћених особа које су доследно примењивале флоскулу да капитал нема националност нити други интерес осим профита. Кина је још увек била у зачетку свог привредног развоја и синоним за јефтину и лошу робу, а при том под ударом покушаја да се и у њу извезу” вредности” неолиберализма. ЕУ је била света крава, Шангри ла, обећана земља, ушће и место остварења свих наших жеља и хтења, чак и оних за које нисмо знали да их имамо. То је свет, чији је део тако снажно подржавао режим у Црној Гори да је изгледало да му нема караја.
Данас су ствари битно другачије, а “трендови” су се променили. Победа Трампа у САД, са свим његовима манама и идиосинкрезијама, означила је почетак краја газда којима је служио црногорски режим.

Чланство у НАТО-у упорно је истицано као врхунски учинак власти, који треба да катапултира Црну Гору међу најразвијеније земље света, иако тај савез већ дуго није што је некад био. Француски председик Емануел Макрон упозорава своје европске савезнике да се не могу ослонити на НАТО И његову посвећеност заједничкој одбрани чланица савеза, за који каже да пролази кроз “клиничку смрт”.

Кренуло је

Истовремено, други “piece de resistance” званичне домаће политике – обећавани улазак у ЕУ и даље је шаргарепа која виси на веома, веома дугачком штапу. Они мало бистрији “пратиоци трендова” знали су да одмах наплате своју “трендвеност”, јер сваки тренд траје али неминовно и прође.

Један од њих (близак врху власти) у приватном разговору о томе како је режим продао српство, привреду и државу за свилене кравате, казао је „само да вама мало крене и ето нас опет с вама“. Добра вест за мог саговорника: кренуло је!
Баланс сила је опет успостављен. САД више нису једина велесила. Русија је учврстила државничку политику, проширила свој економски утицај и интензивирала привредну размену у западној Европи, више од пола века неприкосновеној америчкој зони утицаја.

Кина је најбрже растућа велика светска економија. Програмима “Пут и појас”, успостављања лидерске позиције у технолошкој индустрији , као и спорту, оглашен је нови “кинески сан”. Брегзит је довео у питање “ Елдорадо статус” Европске уније. Њени системи (здравствени, привредни…) лако су пали под ударом једног вируса, а неолиберална философија „свака вашка обашка“ довела је до одсуства емпатије и солидарности.

Најзад неолиберализам је доживео пораз (мада се још увек батрга) пре свега у САД, у свом родном месту. Чак су И Американцима дозлогрдиле празне флоскуле којима се пуштала магла у којој је грађанин остајао без новца, здравствене заштите, имовине, а иза које се једна међународно увезана клика богатила до неслућених граница.
Успостављен је нови тренд . Дубоку државу замењује национална држава; сва права свима је гесло ослобођеног грађанина; држава није батина неколико породица којом се у покорности и вечитој неизвесности држе сви њени житељи. Недодирљиви владаоци из периода неолиберализма изгубили су моћ. То су показали избори у САД, жути прслуци у Француској, литије у Црној Гори…

У тим околностима, овдашњи режим захуктало ради исто што и последње три деценије не примећујући да је испао из игре. Заузварт добија јасне поруке из центара светске моћи. Извештај Фридом хауса каже да је у Црној Гори на власти тзв. хибридни режим који истовремено врши репресију и расписује изборе. ИФЕМЕС – међународни институт за блискоисточне студије, који има посебну саветодавну улогу при Економско-социјалном већу УН, у свом последњем извештају каже да “уколико Запад жели истинску демократизацију и просперитет Западног Балкана, кључан искорак, који се мора направити је осигурати одлазак 31-годишњег режима Мила Ђукановића, јер Запад са хипотеком Ђукановића нема никаквог кредибилитета за спровођење демократизације Западног Балкана и покретање позитивних помака у тој регији, која поприлично заостаје за модерним европским токовима и трендовима”.

„Данас Црна Гора ради управо оно што је и прогнозирао амерички предсједник Трумп, али што данас више него икада изазива и подозрење других чланица НАТО-а.” Оглашавање победе над пандемијом, каже се у извештају “изазвало згражање и подсмех у западним дипломатским круговима”, истим оним који су му раније пружали гласну и безрезервну пордшку. Ако је веровати неким медијима ни Трампов блиски сарданик, дипломата Ричард Гренел није се нимало благонаклоно изразио о овдашњем режиму. Представици светских центара моћи сада желе да се ограде од сарадника дубоке државе и извођача радова за интересе највећих противника слободног света.

Је ли наш златни дечак бивших неолибералних вођа изгубио сјај? Или је чувени беспрекорни читач и непогрешиви пратилац трендова политички ослепео па више не уме да их чита? Или ће бити да су се трендови променили. Бивши патрони овдашње власти су сада део (неславне) прошлости, пропали кроз труле даске неолиберализма, а режим у Црној Гори остао на ледини да га литије и бирачи на јесен сперу у политичку прошлост.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: