Ништавност по Вилипу Вељем

Пише: Мишо Вујовић

Рођен је Београду где је и завршио право. По критеријуму лојалног земљака – један утицајни Никшићанин, препоручио га је Господару.
Имао је шансу да постане Вилип ујединитељ.
Или Вилип Вељи! Да се успео родити под том звездом. Староцрногорски казано “мога’ је бити да га је било”. Али статиста ретко постаје епизодиста, а камоли главни актер. Једноставно покушао је да буде неутралан. Без мириса и укуса. Мало традиционалан и још мање савремен.

Прихватљив у својој неопредељености.
Што је Господара мотивисало да га са клупе уведе право у арену. Да се јасно определи. Народ га је доживљавао као разумног, умереног и поштеног. Све је добио и моћ и полуге моћи, али се трудио да се много не уноси у свој посао.Његова прикривена мудрост није искорачила ни у једној димензији. Ни политичкој још мање државничкој.
Филип је у себи имао највећег конкурента. Али и тај проблем је брзо решио потискујући мирног, учтивог и лепо васпитаног господина у корист рационалног гласноговорника или интерпретатора господаревих ставова.
Био је извршилац као министар полиције. Пуки пендрек ефендија великог шефа. Као премијер постао је његова мрдалица – ограничена у сваком смеру.
Као троструки председник еволуирао је у Зорана, али много плаховитијег и несигурнијег од оног Слобиног. Био је и адвокат неким крими групама. И ту се није прославио. Професионална и лична анемија као доминанта карактера обезбедила му је титулу Филип
Немоћни од Монтенегра.
И сада нас је изненадило његов ничим изазван, став о Темељним уговору. Јавио се Филип, благочестиви Филип Вујановић, председик Црне Горе у три мандата. Гласнуо се ко жабац из пресушене баре да каже да је Темељни уговор ништаван:
“Е тако му Бог помогао”, онај исти коме се обраћао када је на званичан текст заклетве додавао :
“Тако ми Бог помогао”! Знао је тада Ђукановићев Лилић и ко је и којој цркви припада и ком се богу обраћа. Политички и декоративно. Молитвено само када су бројани гласови. И тада млако и неуверљиво. А шта може човек пихтијастог става и јегуљиног карактера него сам себе да потопи, покушавајући да свог Господара чупа из живог блата.
Ако је неко “мирољубивог” и општеприхватљивог Филипа доживљавао као добронамерног човека спремног на толеранцију и компромисе, грдно се преварио. Ђукановићева мултифункционална и мирољубива јегуља изјављује да је Темељни уговор поништио историју црногорске аутокефалне цркве. Да ли се ради о истом човеку који је својевремено признавао само једну саборну и Васељенску цркву, дајући једино легитимитет Митрополији Црногорско – приморској.

Филип је пре десет година из руку патријарха српског Иринеја примио орден Цара Константина. Захваљујући се српском патријарху нагласио је да је то порука мира, љубави и слоге. “Исказујем поштовање према овом одликовању због самог ордена, због године у којој сам га добио, због године у којој су се десили догађаји у православној Митрополији црногорско-приморској, по којој ће се прошла година вјечно памтити“.
Пројекат цркве по мери партије или по канонима апархејда и поред тешке правно – полицијске тортуре није заживео као ни покушај прављења такозване ЦПЦ настале од рециклаже отпада из других цркава, али одлазећи председик и његови умиривљени лакеји још од њега не одустају. Моћ новчаника често изазива немоћ разума, тако су и аргументи нејаког Вилипа у потпуности комплементарни његовој снази.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: