Његош без државе

Обележавање два века од рођења владике и песника припада, пре свега, стручњацима, побратимству лица у свемиру, онима који држе до континуитета божанског талента.

Примедбе да се држава Србија није часно укључила, односно да се повукла и одбила да обележи 200. годишњицу Његошевог рођења – делимично су тачне. Велика годишњица рођења Петра Другог Петровића Његоша протиче, ипак, у обиљу програма и свечаностима на све стране. У Србији, несметано, разне установе, институције и удружења обележавају велику годишњицу на сва звона. А у Републици Српској, у Андрићграду откривен је монументални споменик Његошу (рад готово заборављеног вајара Сретена Стојановића, пореклом из Приједора, члана Младе Босне), какав се налази и у Београду, Подгорици и Риму.

Мало ли је? И јесте и није. Увек може више и боље, али добро је – свест о Његошу је ту, око нас и у нама. Не може српски језик без Његоша. И не припада увек државним (читај политичким, у нашем случају) механизмима да прослављају велике песнике. Боље је да држава није умешала своје прсте. Било би трагикомичне цензуре и препакованог приказивања великог српског песника у тренутку када прича о Косову добија свој крешендо. Било би можда нешто више новца за велику годишњицу, али и прања тих истих пара.

Обележавање два века од рођења Петра Другог Петровића Његоша данас припада, пре свега, стручњацима, побратимству лица у свемиру, онима који држе до континуитета божанског талента. Курва-политика се усавршила и постала планетарна проститутка са окидачима за досад никад невиђену опасност за људски род. Лебди могућност суицида комплетног човечанства захваљујући апокалиптичној снази новог оружја, које се изнедрило као црни пандан најплеменитијим научним открићима.

Живимо у времену великих турбуленција, убрзаног мењања опција и погледа. Све је добило замах какав човечанство не памти. Тумачење Његоша постало је расцепкано и саможиво: како се коме прохте у неколиким банана-државицама насталим распадом претходне Југославије. Генијално дело универзалних кругова, сече се на кришке и транжира по налозима локалних газда. Најновије черупање српскога језика и настанак нових, политичких, лишено је Његошевог манифеста: Лепо, липо, лјепо и лијепо,/ бело, било, бјело и бијело,/ листићи су једнога цвијета,/ у исти се пупољ одњихали.

Феномен снаге српскога језика, гле чуда, у непрестаном је расцветавању и давању крила другима на Балкану. Вредно је помена запажање Владимира Јагличића у беседи на свечаном отварању 42. Бранковог кола: Зар је случајност то што многи околни народи користе српски језик у свакодневном свом животу? То се не може прописати, већ говори о ванредним могућностима тог језика, од народског до академског. Таква пријемчивост је и могла изнедрити једну културу која се прелива ван своје просторне и бројчане ограничености, са уверењем да је управо она наш главни допринос „себи и свету”. То живота и кошта и вреди.

Већ дуже време посматрамо крпасте судбине минулих председника новoкомпонованих држава на Балкану. У Његошевој визији, из 1851. године, на корицама „Лажног цара Шћепана Малог”, у Загребу, било је исписано: у ЈУГОСЛАВИЈИ. И биле су у двадесетом веку две или, чак, три Југославије, па су се распале. Настале су државице махом састављене од парчади прслог српског језика, истог оног који је Његош видео још у пупољку чудесног матерњег цвета.

И шта је одлука да држава не обележи велику годишњицу Његошевог рођења? Лидери балканских државица у српскоме језику мењају се и пролазе, топе и нестају у таблоидној пржионици истине. А по Његошу, свакоме је дато да рођењем испуни Божји програм. Колико и како, казаће се сâмо. Јуначко и издајничко, памте се подједнако. Свак је рођен да по једном умре,/ част и брука живе довијека.

Аутор је књижевник, директор Бранковог колa
Ненад Грујичић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: