Његош и ја

Пише: проф. др Весна Братић за ИН4С

Наслов се, можда, мојој генерацији, старијим и мало млађим учини као референца на филм о изгубљеним илузијама о/у једном времену. Може да звучи и претенциозно, али ако су читанке почињале кратком причом  помпезног закључка: “Друг Тито гледа све нас/вас” (кринџ, рекла би данашња омладина) који само седмогодишњацима неће да зазвучи орвеловски, онда узимам слободу да и ја имам “свог” Његоша. Који гледа и мене.

Његош је неупоредиво већи од “највећег сина наших народа и народности” па му је и поглед шири и види нас боље с удаљености од преко два вијека.

Зато, узех за право да имам и ја свог Његоша. Сад без знакова навода.

Дјеца читају и уче да читају текстове прије него су  у стању да их уопште разумију. Нико неће одложити описмењавање за касније, док их искуство не научи животним лекцијама. Рано су ме научили да читам, а вјежбала сам на текстовима које сам имала “при руци”. И при руци се задесио Његош. А ја сам се врзмала око старијих, баке и дједа, и да ми не пропада таленат, новостечена вјештина, а тада, и,  фала Богу, добар вид, читала сам им, ни мање ни више него: Горски вијенац. И Огледало српско и Шћепана Малог. Рјеђе лирске пјесме и Лучу. И, наравно, нисам разумјела, али сам памтила. Прво памтиш, онда разумијеш. Као и кад учиш да читаш. Код. Културни, митски, духовни. Послије сричеш и плетеш реченице и текстове. Кад научиш да читаш тај код.  Или себе, сопствени идентитет, културу, насљеђе, ако хоћете и судбину, кад почнеш да разумијеваш Његоша.

“Нада” која се не растеже песницом није надање, метафора је “ковачка”, али је свеједно порука иста – сила и “ја би воли’ да надјача виши, за шта га је Бог вишега дао” устукнуће некад пред правдом. Макар и привремено. И “Мањи поток у виши увире, на увору своје име губи”? Како тумаче  данас ово многи који се заклињу у Његоша (путописца, лиричара, државника)? Можда као реал-политику? Могло би и тако. Али онај ко каже страшно и завјетно: “Нека буде што бити не може”…”није баш “реалан”? Или није краткорочно, средњерочно, опортуно? Можда ова “лудост” рођена из огња,  не пепела, косовског “пораза” и спремност на “дивну жертву”, на кошење младог жита “пређе рока” јесте лудост у времја ово, али тада је била једини модус опстанка. Зато се Његош, као ни Шекспир, не чита у данашњем кључу прагматизма, опуртунизма или, не дај Боже, воукизма. Иначе је виолентан, ирационалан, претјерано конзервативан, ….фоб, чак и, сачувај нас Боже – геноцидан. Уз Андрића, наравно. Није ми иновативно поређење Његоша и Шекспира, оба Барда, “покрадена” творца “народних изрека”. Обично је обрнуто, сложићете се. Од народа се краде. И од кога се може. Наш Кањош је изузетак. А мислио је да имамо “виших и бољих” за “више и боље”. Његош је инспирисао било какву мржњу и покољ отприлике колико и Шекспир оно што се данас дешава у Гази својим трговцем из Млетаках.

А био је и Његошев и наш Драшко “у Млетке”. Није му се нарочито допало, али се “Драшко у Млецима” високо котира у плановима и програмима јер…”другост” и тако то. А и Млечана више нема, не може нико да се буде политички “некоректан”. “Пушти ђа’ола”.

Кад бисмо били поштени  превасходно према себи, па онда и Његошу и престали да идемо линијом мањег отпора, а почели да читамо и…још читамо, јасно би нам било да нема ни Османлија, ни потурица. И вратили бисмо џина у боцу, пуштили ђавола његовијем трагом, а књижевност професорима, а не “вонаби” политичарима. И да, Његош Горског вијенца није никакав религиозни фанатик, нити му смета било која цивилизација или култура (сјетимо се дивних стихова о Стамболу). Он је изненађујуће отвореног ума, чак и за наше вријеме, Сукоб у овој драми јесте на нижем нивоу између сарадника завојевача и оних који то нису. Из истог племена. Истих племена. На вишој разини – то је вјечита борба добра и зла. Као она у Лучи. Као Давит и Голијат.

Нека некад “надјача (и) мањи”. “Слабији”. Јер се усудио. То нас учи Његош. Да се усудимо. “Нека буде борба непрестана”. Борба. И са собом, са властитим демонима. И она реална, за опстанак себе и  рода. Мора неко да буде и “хајдук те гони хајдуке” јер је и превише “хајдука робља свезанога”.

Његовим јунацима се “виле грабе…да вијенац достојан исплету”. Чека их ратнички рај попут Валхале скандинавских ратника. А тамо Милош. Свако за себе одлучује да ли је Милош “фантазмагорија” “која тјера у несвијест људе ал’ у пјанство неко прећерано” или идеал, апотеоза, избор, онај ултимативни –  између два “царства”.

Мој Његош је, тако, Његош мојих вечерњих читања “ђе оно стадосмо, сине? Виђе ли како му Вуче Мартиновићу рече? Ну, понови ми оно, заспах таман ту, чини ми се…” , Његош мог матурског рада, Његош мој “свакодневни” и насушни кад ми у обичним и мање обичним животним ситуацијама падне на памет неки стих, писан као (за) тада и ту, сада и овдје, једнако за јуче као и за вјечност…

Његош заслужује више. Његош заслужује да се на претраживачу Гугл академик на свјетском лингва франка нађе одбрана од површних и злонамјерних читања којих је прегршт. Његош заслужује да се не редукује на политички коректно. Тако се сакати. Пробали су неки лицемјерни Викторијанци да п(р)очисте Шекспира, ма залуду.

Умјесто панегирика, флоскула, (и још) патоса, задаћу колегама и себи задатак да отворе интернет претраживаче академских чланака и књига које нису на српском језику. И потруде се да Његош добије заслужено мјесто. Не треба то њему. Ни базе података, ни гласачка база. Он је себи направио мјесто на пјесничком Олимпу. Али и у Валхали. И уз Милоша. Нама треба. Не гуслајмо својима и себи у браду. Није нас Његош учио тако.

Или заћутимо. Посве. Бољи и виши нека поју о Пјеснику.

Срећан празник!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: