Његош или Кафка

Пише: Милутин Мићовић

„Кажем оловци коју држим у руци: Ако не можеш скинути моје бреме с леђа, не пиши више. Нека се растопи твоје срце у ништа. Ако не могу кроз твоје срце доћи ријечи  које ће ми казати гдје сам и ко сам,  бјежи из моје руке, падни слијепа под моје ноге. Нијеси више Божији инструмент. Кажем дану: не гледај ме дане, ако у мени не можеш да пробудиш дан. Овако изгледа моја молитва  у Црној нам Гори, гдје се најтеже и најпотребније молити“.

Слушам пријатеља, чије ме ријече сада погађају, не знам још зашто. Ваљда што имамо слична осјећања. У Црној Гори многи имају слична осјећања, – као да су у некој проклетој авлији, без зидова. Зидови су у Црној Гори невидљиви, а моћни. Многи са многима не говоре, вјероватно се понекад дошаптавају кроз зидове. Јер једна крв у њима тече.

„Примијетио сам једно чудо, наставља даље пој пријатељ.Има дана кад промијеним десет оловака. Не промијеним, него потрошим. Кад је узмем и почнем да пишем, тако брзо се топи њено срце, да  помислим да је неко маштеније, али, с друге стране, тако осјећам да се и моје срце излива кроз њу, и реално ме ослобађа свих мука. Ти часови су више небески него земаљски. Небески часови, који протичу на земљи. Кад је тако, и реалност се мијења, и срце оловке се нагло  топи, мисли протичу кроз организам као жива вода, која се текући  одмара од неких старих застоја; срце, као да је у новом животу, у великој лакоћи  постојања. Просто не знаш за себе, колико знаш, колико живиш ту тајну“.

На моменат прекинем мог пријатеља, кажем му: говори о нечем лакшем. Убићеш ме, ако продужиш тако. Убићеш и оне који се закачe за овај текст. Или ће  они који се закратко закаче за овај текст, брзо откачити. Па да се проспе толика мука. Па да Црна Гора буде још црња.

Немој ти о томе да мислиш, каже ми пријатељ.Не зна се кад коме каква ријеч треба. Некад су тешке ријечи – лаке, а лаке – тешке. То је бар тако у Црној нам Гори. Другдје можда и није тако. Црна Гора је мала, а опет у њој сав свијет стане. Небо и пакао у њој се боре, како је писао Данте. Црна Гора је за литературу, фантазију, најтеже мисли, – душу дала. Она је сва од брда и низина, врхова и провалија. Из ње мука никад није излазила. Распртила се насред ње,  презиру је само они који не припадају Црној Гори.

Је ли зато оловка, питам, не може дуго да издржи кад крене о њој да мисли и пише? – Да, каже ми! Нико то не зна ко се није јакао с њеним подземним ријекама, с њеним брдима, с њеним беспућима, и непроходима. Ко пише, и умаче перо у њену муку, мора да има срце које може држати шпирит“.

Кажем пријатељу: слушајући те, теже је живјети у Црној Гори, него у Кафкином Процесу. Да ли је Црна Гора доиста Кафкин Процес, или Кафкин Замак, у који нико не може да уђе. Шта ће нам овакав живот у Ц.Г, ако у њој, од оваквих мисли више људи умре него живи, много више их се разболе него оздрави, много више их се одсели, него досели. И на крају, баш због таквог стања, много је  више оних који пуште мозак на отаву, него оних који понешто мисле. – Немој ми слоциологију и стастистику, каже ми пријатељ.

То су само посљедице. Ја тражим прве узроке, као да сам живио са старим Грцима. Можда зато и имам оволико мука у Црној Гори. Које не могу да живи, ако се не споје са првим узроцима. Који су се распламсали и у Његошу. И ослободили га свих мука. Говорио је  да сретан иде на небо. Да поје с ангелима у хоровима. Не знам који је био ближе истини – Његош или Кафка? У једном су се гомилале муке до смрти, у  другом су се претварале у погонско гориво да лети у небеса. А сад, свуда видимо уморне људе у Кафкиним процесима, а не видимо нигдје Његошеве пламене јунаке, који поезијом одлазе у небо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: