Његош је био у боју на Мљетичку

Пише: Бећир Вуковић

За Његоша, Црна Гора је била и остала – тамница. Како онда, тако и данас.

Иво Андрић у „У уметнику и његовом делу“ пише да је Његош у Напуљу, гневан и болестан, у једном тренутку из столице на балкону викнуо зачуђеном Ненадовићу: „Ала се ми Словени наробовасмо!“ Видајући се од болести, и гнушајући се и лијечења и Италије, још се више гнушао Европе, и „много пута помишљао: да зажмури, па да остави Европу, и оде у Америку, и да више ништа не чита о Европи“.

Његош је био огорченији на Европу, него што је ико до данас био огорчен на лукаву фрајлу са фенси кишобраном и теном старице; са ципелишкама са шналом и штиклом, бацајући леву пред десну…

У Напуљу, Његоша је као стријела погодила вијест о Омерпашином ратном успјеху у Босни, пише Андрић.

Исте, 1851. године, у Напуљу, Његош је примио једног енглеског лорда. Лорд је замолио Његоша за фотографију са посветом. Његош је прво одбио лорда, али на инсистирање, речено је Енглезу да забиљежи следеће: „Видим пред собом своју надгробну плочу. Овдје лежи Владика Црногорски. Умире, не доживје да види спас његовог народа. Реците својем народу да вам захваљујемо за то што ваше руке држе мртву турску руку под нашим грлом. Кад год видите ову фотографију, мислите на милионе Хришћана моје браће, која без икаквих права трпе нечовјечну турску руку. А ви? Ви их браните. Реците им да можемо побиједити Турке, али не можемо задобити милост ваших Хришћана.“

Његош није могао Европи опростити што је одржавала српско ропство под боником са Босфора. Зато га Европа ничим није могла завести – никаква европска култура, чак ни ланци апостола Петра. Његош је у Италију ишао, како је говорио „због мртвих.“

Европа је придржавла мртву турску руку под српско грло све до Првог балканског рата 1912. И тада је била против рата, и све радила да ропство потраје. Али, букнула је највећа револуција у историји не само Балкана, него и Европе.

Један „нашинац на крају исторических затруденија“, каже да Његош никад није био у Србији. Шта је бесловесни проф, др, академик црногорски, хтео рећи. А, Гете каже: „Да би човек могао да осети и да поштује једну велику личност, и он мора да је неко и нешто.“

Његош је био члан Матице српске, и објављивао је у „Летопису Матице српске“, иaко никад није био у Новом Саду. А на пријему Јована Јовановића – Змаја у Српску краљевску академију наука и уметности, присуствовао је и Краљ Никола. Ето, колико је Петровићима била далека Србија..!

Андрија Мандић, лидер Срба у Црној Гори, одговорио је том нашинцу, да Његош није био у 90 одсто данашње Црне Горе. Није био ни у Никшићу, ни Подгорици – јер би га убили. Да је Његош жив, сигурно не би ишао онамо гдје би га дочекали као геноцидног пјесника. Сто посто, Његош не би посјетио Тузи, Плав, Рожаје, Гусиње…

У данашњу Црну Гору, Његош се не би вратио ни да умре. Не би ни преконачио на Цетињу.

Његош није отишао ни на Мљетичак, гдје је убијен Смаил- ага Ченгић. А по земаљским аршинима – морао је ногом ступити – на мјесто погибије свог крвика. Али, у вишем, духовном смислу, Његош је био у боју на Мљетичку. Као што је био и у Манастиру Морачи, заједно са архимандритом Димитријом Радојевићем, Мирком, Шујом, и Новицом. То знају и вране по Цетињу.

Његош до данас духом бдије над свим Србима, ма гдје живели.

Његош није био на Брскову, али кликује: „Весели се праху Немањића“. Само бесловесно муче да Његош није био на Брскову.

Његош није био у Србији, али Дух Његошев био је у Тополи. Бесмртник пјева о „хероју тополскоме – Карађорђу бесмртноме“. Само бесловесни коментаришу земаљске путеве, рокћући из својих корита. Своје највеће дјело посвећује ‘Праху Оца Србије’, али, ето, није шетао од Теразија до Славије. Авај, са расуђивањем бесловесних никакав дух не може изаћи на крај.

Ви никад нисте били на Косову, али Лубарда је био у Боју на Косову.

Шваба је 1916. срушила гроб Његошев, Капелу – цркву посвећену светом Петру Цетињском.

Швапски каплар Јосип Броз, 1974. срушио је обновљени гроб, Његошеву Капелу – цркву светог Петра Цеињског.

Црногорска власт 2018. године, у Подгорици, подиже споменик швапском каплару, рушитељу и Подгорице 1945, и Његошевог гроба.

Споменик Јосипу Брозу треба однијети из Подгорице, и устоличити га на почетку Његошеве улице на Цетињу. И бронзаног Броза окренути да гледа бетонски маузолеј, највећи свој злочин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: