Његош међу облацима и потомцима

Његошева капела на Ловћену, њено зидање и разарање, па обнова и мирнодопско рушење како би се на њеном месту подигао Мештровићев маузолеј, тема су поставке која се може видети у београдском Етнографском музеју. Изложба је много више од обичне приче о рушењу и обнављању, јер одсликава везе уметника и владара, политичке амбиције, дуге договоре и преговоре, беспарицу и аљкавост која је подједнако красила извођаче и наручиоце. Дакле, пажљивом посетиоцу који није у журби дошао да „протрчи преко експоната“ неће промаћи да је то и слика српско-црногорског менатлитета. Али и о етици, систему вредности, моралу…

На самртном часу 31. октобра 1851. Његош је Црногорцима оставио аманет: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, а ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством…“ Жеља песника, владике и владара је била испуњена, али Аустријанци капелу руше и планирају да на врху Ловћена подигну споменик „у славу заузаћа овог јадранског Гибралтара, а потомцима на изглед“. Расписали су били и конкурс. Ипак, окупатори су истерани са „Гибралтара“ пре него што су се надали и 1917. је одлучено да се Његош врати на Ловћен.

Централни део ове изложбе чине пројекти за обнову Његошеве капеле, после аустријског минирања, дело архитекте Николе Краснова, руског емигранта који је по избијању Октобарске револуције уточиште нашао у Србији и Београду.

Сви који су на неки начин били везани уз Његошеву капелу слагали су се само око једног – да је она сећање на великог песника, једног од највећих српских синова. Али, то није било довољно да би она била брзо и ефикасно обновљена. Капела је коначно, по Красновљевим пројектима, поново подигнута 1925. Апсиду је осликао Урош Предић, а пре него што се попео на врх Ловћена, преноћио је код „једног отреситог Црногорца“ који му је „уступио празан свињац, без прозора, са тако малим вратима да се једва могло ући унутра“.

Заветна Његошева капела и Ловћен били су симболи снаге српства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош рекао је дописнику француског листа „Темпс“, 1913. године: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“. Знајући за важност и симболику Његошеве капеле и Ловћена, Аустријанци су бомбардовали ове светиње. Окупаторски гувернер Вебер је наредио ексхумацију Његошевих костију, како би се његова заветна капела срушила и на том месту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена.

Аскета је све издржао и поред свих „напора и незгода“ остао му је „у памети“ величанствени призор са врха одакле се „страхоте гледају са насладом, где се лепоте уживају са потајном језом“. У допуни своје биографије за САНУ Предић потанко описује путешествије на врх Ловћена. Чак и конак у свињцу на слами, и путовање на малом брдском коњу. Тада му је било пуних 68 година, али савладао је све препреке. А на врху Ловћена сачекао га је хаос:

„Затичем све закрчено, јер су по српском обичају, сви завршни послови одлагани до крајњег рока. Ни врата ни прозора, под разривен, да би керамичари поставили своје плочице, греде и даске се изукрштале, те једва унесосмо моје мраморне слике, и покушавасмо узалуд да их уклопимо у удубљења за њих створена. Али слике не могаху да уђу, мада су рађене по „тачним“ мерама добивеним и контролисаним од стручних и одговорних лица. Морасмо мраморне плоче да сузимо са губитком времена. Пету слику, ‘Пантократора’, имао сам да израдим на зиду у апсиди, тескобној и закрченој скелом. Радио сам топло обучен, са капом преко ушију због страховите промаје, док је један цетињски фирмописац исписивао библијске речи на дну тамбура који носи кубе.

Био је епилептичар, и на беду стигне га зло, те он проспе црну боју и упрска зидове. Срећом, моје слике нису још биле намештене. Да би кртог био још већи, дођоше и стаклари да наместе прозоре, а сутрадан стиже још један замашан транспорт: велика мраморна плоча са рељефом Светог Ђорђа на коњу, од вајара Лукића, којој је одређено полукружно поље изнад улаза. Рељеф није могао да уђе у своју нишу која се није могла проширивати. Да се рељеф изради наново није било времена, а и ко да сноси штету? Друге није било, већ мораше од плоче отклесати дуж целе праволинијске базе, те тако одсекоше коњу ноге испод колена, а од аждаје остадоше само горе повијени делови, глава и реп. Преко ове врло немиле ствари прешло се ћутке.“

Здање је, ипак, завршено и преживело је Други светски рат и италијанског окупатора. Почетком 1952. године, међутим, у складу са одлуком Владе НР ЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живео у САД, Ивану Мештровићу, да уместо капеле на врху Ловћена подигне маузолеј. Тако је активиран његов пројект из 1924. за који се тада залагао и краљ Александар. Децембра 1968. Општинска скупштина Цетиња је одлучила о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. Тако се од 1974. на месту капеле налази маузолеј, кога је Меша Селимовић упоредио са „фараонском гробницом“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: