Njegoš među oblacima i potomcima

Njegoševa kapela na Lovćenu, njeno zidanje i razaranje, pa obnova i mirnodopsko rušenje kako bi se na njenom mestu podigao Meštrovićev mauzolej, tema su postavke koja se može videti u beogradskom Etnografskom muzeju. Izložba je mnogo više od obične priče o rušenju i obnavljanju, jer odslikava veze umetnika i vladara, političke ambicije, duge dogovore i pregovore, besparicu i aljkavost koja je podjednako krasila izvođače i naručioce. Dakle, pažljivom posetiocu koji nije u žurbi došao da „protrči preko eksponata“ neće promaći da je to i slika srpsko-crnogorskog menatliteta. Ali i o etici, sistemu vrednosti, moralu…

Na samrtnom času 31. oktobra 1851. Njegoš je Crnogorcima ostavio amanet: „Ja hoću da me saranite u onu crkvu na Lovćenu… To je moja potonja želja, koju u vas ištem, da je ispunite, a ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinit, kako ja hoću, onda ću ve ostaviti pod prokletstvom…“ Želja pesnika, vladike i vladara je bila ispunjena, ali Austrijanci kapelu ruše i planiraju da na vrhu Lovćena podignu spomenik „u slavu zauzaća ovog jadranskog Gibraltara, a potomcima na izgled“. Raspisali su bili i konkurs. Ipak, okupatori su isterani sa „Gibraltara“ pre nego što su se nadali i 1917. je odlučeno da se Njegoš vrati na Lovćen.

Centralni deo ove izložbe čine projekti za obnovu Njegoševe kapele, posle austrijskog miniranja, delo arhitekte Nikole Krasnova, ruskog emigranta koji je po izbijanju Oktobarske revolucije utočište našao u Srbiji i Beogradu.

Svi koji su na neki način bili vezani uz Njegoševu kapelu slagali su se samo oko jednog – da je ona sećanje na velikog pesnika, jednog od najvećih srpskih sinova. Ali, to nije bilo dovoljno da bi ona bila brzo i efikasno obnovljena. Kapela je konačno, po Krasnovljevim projektima, ponovo podignuta 1925. Apsidu je oslikao Uroš Predić, a pre nego što se popeo na vrh Lovćena, prenoćio je kod „jednog otresitog Crnogorca“ koji mu je „ustupio prazan svinjac, bez prozora, sa tako malim vratima da se jedva moglo ući unutra“.

Zavetna Njegoševa kapela i Lovćen bili su simboli snage srpstva Crne Gore. Crnogorski kralj Nikola Petrović Njegoš rekao je dopisniku francuskog lista „Temps“, 1913. godine: „Lovćen je Olimp srpski, spomenik podignut Božjom rukom slobodi i njezinim braniteljima, koliko je to naše slavne dinastije, podnožije je to mauzolija pepela Petra Petrovića Njegoša“. Znajući za važnost i simboliku Njegoševe kapele i Lovćena, Austrijanci su bombardovali ove svetinje. Okupatorski guverner Veber je naredio ekshumaciju Njegoševih kostiju, kako bi se njegova zavetna kapela srušila i na tom mestu izgradio spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena.

Asketa je sve izdržao i pored svih „napora i nezgoda“ ostao mu je „u pameti“ veličanstveni prizor sa vrha odakle se „strahote gledaju sa nasladom, gde se lepote uživaju sa potajnom jezom“. U dopuni svoje biografije za SANU Predić potanko opisuje putešestvije na vrh Lovćena. Čak i konak u svinjcu na slami, i putovanje na malom brdskom konju. Tada mu je bilo punih 68 godina, ali savladao je sve prepreke. A na vrhu Lovćena sačekao ga je haos:

„Zatičem sve zakrčeno, jer su po srpskom običaju, svi završni poslovi odlagani do krajnjeg roka. Ni vrata ni prozora, pod razriven, da bi keramičari postavili svoje pločice, grede i daske se izukrštale, te jedva unesosmo moje mramorne slike, i pokušavasmo uzalud da ih uklopimo u udubljenja za njih stvorena. Ali slike ne mogahu da uđu, mada su rađene po „tačnim“ merama dobivenim i kontrolisanim od stručnih i odgovornih lica. Morasmo mramorne ploče da suzimo sa gubitkom vremena. Petu sliku, ‘Pantokratora’, imao sam da izradim na zidu u apsidi, teskobnoj i zakrčenoj skelom. Radio sam toplo obučen, sa kapom preko ušiju zbog strahovite promaje, dok je jedan cetinjski firmopisac ispisivao biblijske reči na dnu tambura koji nosi kube.

Bio je epileptičar, i na bedu stigne ga zlo, te on prospe crnu boju i uprska zidove. Srećom, moje slike nisu još bile nameštene. Da bi krtog bio još veći, dođoše i staklari da nameste prozore, a sutradan stiže još jedan zamašan transport: velika mramorna ploča sa reljefom Svetog Đorđa na konju, od vajara Lukića, kojoj je određeno polukružno polje iznad ulaza. Reljef nije mogao da uđe u svoju nišu koja se nije mogla proširivati. Da se reljef izradi nanovo nije bilo vremena, a i ko da snosi štetu? Druge nije bilo, već moraše od ploče otklesati duž cele pravolinijske baze, te tako odsekoše konju noge ispod kolena, a od aždaje ostadoše samo gore povijeni delovi, glava i rep. Preko ove vrlo nemile stvari prešlo se ćutke.“

Zdanje je, ipak, završeno i preživelo je Drugi svetski rat i italijanskog okupatora. Početkom 1952. godine, međutim, u skladu sa odlukom Vlade NR CG, crnogorski komunisti ponudili su hrvatskom vajaru koji je živeo u SAD, Ivanu Meštroviću, da umesto kapele na vrhu Lovćena podigne mauzolej. Tako je aktiviran njegov projekt iz 1924. za koji se tada zalagao i kralj Aleksandar. Decembra 1968. Opštinska skupština Cetinja je odlučila o podizanju Njegoševog mauzoleja na Lovćenu po projektu i izradi Ivana Meštrovića. Tako se od 1974. na mestu kapele nalazi mauzolej, koga je Meša Selimović uporedio sa „faraonskom grobnicom“.