Његош по други пут међу Црногорцима

Пише: Ђорђије Бојанић, историчар

Палацави језици муња цијепали су небо изнад Ловћена док су се громови са праском заривали у врхове кад се Владика сјетан и замишљен спустио низ планину.

Задижући мантију лијевом руком да се не би саплео, а десном се помажући при преласку најстрмијих мјеста послије дугог хода спустио се на Цетиње. Већ се почео хватати сутон и градом је владала уобичајена вечерња живост. Ту и тамо палила су се свијетла док су ноћ преплавили музика отворених кафића и звук аутомобила. Да би избјегао гужву Владика је потражио неко мирније, тише мјесто и упутио се полумрачном, скоро глувом улицом коју су са обеју страна уоквиривале ниске, приземне куће.

„Ово је Цетиње којег могу да се сјетим“- са уздахом је помислио Владика препуштајући се поплави давних успомена.

Одједном, иза угла је искочила група младића и пријетећи упутила се према Владици.

-Пази га, српски поп – режао је један глас.

-Иди у Србију – пријетећи је савјетовао други глас и тако је дивљачки опсовао да је Владика на тренутак занијемио од запрепашћења.

-Јесте ли ви Турци? Повративши се од првог запрепашћења промуцао је Владика и заузевши борбену позу, одлучио је да се брани. Са раном на срцу отишао је у гроб преболан због српске несреће и гле, сад ти исти Турци још увијек се ту налазе и тлаче јадни српски народ. Е то се не може више допустити.

-Какви Турци- са чуђењем је прокоментарисао један глас – Турци су одавно отишли. Ми смо Црногорци.

Талас снажнијег запрепашћења преплавио је Владику и у страху од несвјестице и пада сјео је на клупу испод једног дрвета.

– Ка…ко?- једва је изговорио владика – Ја…вас не раз…мијем…

– Ми смо Црногорци, дични синови ових планина – са поносом је гуслао други глас – који се већ осамдесет година боре против српског окупатора који хоће кућу да нам раскући. Наша борба дуго траје, али у здравље нашег милог вође та се борба ближи крају и ми смо ту на прагу од побједе. Живјела слободна, независна Црна Гора! Смрт српском окупатору! – избацио је исти глас двије громке пароле и цијела група запјевала је пјесму о вођи помамно скачући и машући са два прста.

-Ови мора да су луди – са тугом је помислио Владика и упутио се према центру града гдје је било најсвјетлије. Тек што је закорачио по тргу када је из густе и збијене гомиле шетача као ерупција излетио читав концерт звиждука и псовки.

– Уа, српски поп!

– Доље Србија!

– Није ти ово Србија па да се тако шепуриш!

Владика је стао као окамењен и са чуђењем слушао ту неартикулисану и хистеричну вику. Најзад,  у гњеву,  док су му сузе текле низ образе завапио је:

„Су чим ћете изаћ пред Милоша

И пред друге српске витезове

Који живе доклен сунце грије“

Гомила је на тренутак заћутала, а убрзо је затим један глас повикао:

-Па ово је Његош! Владика је тај мук примио са надом очекујући здрави расплет овог распамећеног ужаса кад је други глас, подржан масом, завикао:

– Ти нијеси онај Његош каквог ми желимо. Ми имамо свог Његоша и сад ти немој ту да се уплићеш и квариш нам рачун!

Одједном, кроз масу су се пробила два полицајца и један од њих је скидајући лисице са опасача пришао Владици и вјешто му их склопио око руку док је други службеним гласом објавио:

-Хапсимо Вас, друже Његошу, због јавног вријеђања црногорских националних обиљежја и ширења великосрпске пропаганде!

Владика, видећи да је од самог његовог силаска све кренуло наопако, без отпора је допустио полицајцима да га спроведу до полицијске станице праћен гомилом све дрскијих псовача.

Скрхан од бола и туге цијелу ноћ је провео сједећи поред хапсеничког прозора, а ујутру су опет дошли исти полицајци и спровели га у суд. Судница је била дупке пуна и чим су га уочили, већ на вратима, маса у судници је почела да урла и звижди док је судија упорно и беспомоћно лупао судијским чекићем, с презриво намјештеним службеничким изразом лица и лупао је више због осјећања какве такве обавезе, него што је осјећао потребу да утиша масу. Најзад, кад је маса иступљела сав свој бијес судија је објавио почетак суђења.

– Да ли господин оптужени жели адвоката? – обратио се Владици.

– Не – одговорио је Владика још увијек тешко долазећи себи од чуда.

– Господине тужиоче, прочитајте оптужницу – окренуо се судија према тужиоцу који је некако полетно скочио на ноге и са нескривеном радошћу зграбио хрпу папира са стола испред себе. Забацивши главу а истуривши прса, као пијетао кад се спрема да кукурикне, тужилац је театралним гласом почео да чита тачку по тачку оптужнице.

Прва тачка оптужнице: Окривљује се господин Његош због вријеђања црногорских националних осјећања, негирања црногорске нације и језика и следствено томе ширења великосрпске пропаганде ради постизања прљавог и мрачног циља а то је Велика Србија.

Друга тачка оптужнице: Оптужује се господин Његош због вријеђања националних осјећања наших етничких мањина и за ремећење мултиетничког склада који је завладао на овим нашим просторима и чиме наша земља постаје свијетли примјер и најразвијенијим демократијама.

И тако је тужилац ређао све теже и теже тачке оптужнице док се Владика у чуду крстио.

-Молим Вас, ово није црква – љутито га је прекинуо судија – Овдје не дозвољавам да се користите вјерским симболима.

-Господине судијо, ако дозволите, могу ли да Вам поставим само једно питање. Само ми одговорите на то једно питање и од мене нећете више чути ни ријечи.

-Хм, ријечи – гунђао је мрзовољно судија. – Ви мора да одговорите на сваку тачку оптужнице и ријечи ће Вам бити итекако потребне. Али, хајде, поставите то једно питање па да наставимо с радом.

Владика се пажљиво унио судији у лице и отежући и наглашавајући сваки слог, јасно и разговијетно поставио му је питање:

„Да ли је ово заиста Црна Гора?“

Судија се нервозно тргао, намрштио се и љутито гунђајући одговорио:

-Хм, пази, молим те, каквог питања. Да ли је ово Црна Гора? А да шта је него Црна Гора. Најцрногорскија Црна Гора са стопроцентним Црногорцима.

-Господе, врати ме у своје насеље – уморно и са болом Владика је оборио главу на прси.

У тој истој пози обрео се Владика међу старим Црногорцима који су га окружили и прибили се уз њега радознало желећи да чују новости о Црној Гори.

Вук Мићуновић, ухвативши тужан Владичин поглед  брижно је упитао:

-Владико, нијесу ваљда Турци опет ударили на Црну Гору?

Са уздахом Владика је једва превалио преко усана: „Нема више Турака, мој дивни Вуче. Турци су били и прошли. Сад имамо једног много љућег непријатеља.“

Кога? – истовремено, у хору, упиташе стари Црногорци.

Црногорце – болно отегну Владика тресући се од тешког плача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: