Његош у сенци Константина

Једини новац који је држава до сада уложила у прославу 200 година од рођења највећег српског песника Петра Петровића Његоша је онај који је дала да се урами један његов постер у ходнику Министарства културе! Ово за „Новости“ открива академик Миро Вуксановић, потпредседник Одбора за организовање научног скупа поводом двестагодишњице.

Мада се датум прославе приближио, од 6. до 8. новембра, држава још не даје ни динара. Одбор за прославу „Два века Његоша“ обратио се алармантним писмом, молећи за донације, да скуп, чији су покровитељи званично и патријарх српски Иринеј, и председник Томислав Николић, и председник РС Милорад Додик, и на који се спрема да дође више од 100 гостију из целог света – не би пропао. Јер, ако пропадне, биће то брука не само за организаторе, већ пре свега за – државу и народ. На вапај се одазвала једна приватна фирма и понудила 150.000 динара.

• Обичај у свакој земљи која држи до себе јесте да обележи такав јубилеј. Као што смо 1987. на нивоу целе Југославије обележили два века од рођења Вука – каже Вуксановић.

Он подсећа да је Његош био свестан ком народу припада – српском, и на ком језику пише – српском. Био је члан Друштва српске словесности, као претече САНУ, а 1845. учланио се у Матицу српску. Зато је и логично било да Српска академија и Матица изађу са предлогом за јубилеј. Иницијативи се придружила и Академија наука и уметности РС. Формиран је организациони одбор, који је, крајем прошле године, израдио програм прославе. Јубилеј је подржао и Национални савет за културу, који се неколико пута обраћа Скупштини и Влади.

Процене су биле да би све заједно, тродневни скуп у Београду, Новом Саду и Бањалуци, могао да кошта максимум 10 милиона динара. За учешће на научном скупу пријавила су се 104 учесника из земље и света, плус свечана академија, изложба и концерт посвећени великану.

Тема скупа је „Његош у свом и нашем добу“, са 20 подтема, и на крају – зборник. Организатори су сада замолили све госте да им доставе радове и да, и ако се скуп не одржи, могу да објаве бар зборник!

• За обележавање Миланског едикта одвојено је 360 милиона динара. Наравно да је требало обележити 17 векова хришћанства, али не треба да заборавимо да цар Константин није Србин, а Његош јесте. Ако се држава тако понаша у страху да не поквари односе са Црном Гором, могли су да седну да разговарају. Политика нас је ухватила и за уста, и за нос, и за руку, као да нам она све одређује – каже Вуксановић.

И проф. др Александар Јовановић слаже се да је потенцијално одлагање прославе два века Његоша једна у низу небрига државе за своју културу и национални идентитет:

• Његош је велики писац, српски писац, а држава и њене најзначајније културне институције славе, тумаче и издају његова сабрана дела. Андрић је написао „Његош као трагички јунак косовске мисли“, који би и нашим водећим државницима био од користи кад би којим случајем читали Андрића. Наравно, и „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“ би им биле од користи, па и Цвијић. Али, наша државна и културна политике иде мимо најумнијих духова српског народа. Још трагичније, иде насупрот њима!

Проф. др Јован Делић каже да је велика привилегија генерације да је могла да прослави два века великана:

• Надам се да ће наше власти схватити да је прослава два века Његоша једном у вијек и вјекова, и да од 1. јануара већ неће бити јубиларна година. Његош је Матици поклонио пет примерака „Горског вијенца“ и један „Луче“, био је члан претече САНУ, и зато нема институција које могу достојније да обележе тај датум. Добили смо обећања са највећих места да ће прославе бити, и ја сам ужаснут да је то уопште постао проблем. На помолу је скандал над скандалима. Биће то међународна брука.

Критичан је и социолог културе Зоран Аврамовић:

• Дужност сваке државе и културне политике јесте да обележи значајне датуме из културне историје. Можда, ипак још није касно да се обезбеди достојна прослава, а за то су најодговорнији они који се баве његовим делом, културна јавност и, пре свих, Министарство културе.

Капела за његоша на Багдали

Четири месеца после првих најава, Крушевљани су започели изградњу јединствене реплике Његошеве капеле на Багдали. Његово преосвештенство епископ крушевачки Давид положио је у четвртак крст, повељу и четвороугаони камен у темеље будућег храма као симбол дуговечности цркве посвећене свецима Георгију и Димитрију, а у славу великог државника, владике и песника – Петра Другог Петровића Његоша (1813-1851.

• Наша је жеља да се звона у капели огласе за 90 радних дана и то је сада сасвим извесно – рекао је епископ крушевачки Давид, и додао:

• Овај храм биће довољно простран за све искрене молитве.

Крушевљани су још 1978. покушавали да изграде реплику Његошеве капеле, четири лета пошто је оригинално здање срушено на Ловћену. Тек 12. маја ове године освештан крст је на месту где сада већ ниче црква. Епархија и Град Крушевац намеравају да изграде три „Цркве на длану Балкана“.

Изградњу прве од њих, Његошеве богомоље, помогао је Љубомир Ћурчић, успешни привредник из Русије. Он је за неимарске радове дао 50.000 долара.

• Ја сам благословен што учествујем у изградњи храма, наставићу и даље да помажем – напомиње ктитор Љубомир Ћурчић, власник Компаније „Колстрој“. – Иако живим у иностранству, нисам заборавио корене, помажем манастир Јелене Анжујске и манастир Градац.

Матија Бећковић: Славиће се Његош али нас бити неће

Прослава два века Вука у бившој Југославији могла је да буде мустра како да прославимо и два века Његоша. Могли смо за мустру узети и само оно што је тада организовано у Србији и Црној Гори. Али, без објашњења, Његош се није нашао на списку датума које треба прославити. Ако се Србија одриче Његоша, онда јој још само преостаје да се одрекне свог имена. Да се зове, рецимо, Азербејџан. Али и они дижу споменике својим великанима. Чак је и Тито славио 150 година Његоша, па је феномен да слободна и независна Србија не слави 200.

Нема ниједног места у ком не постоји Његошев споменик или улица, дом културе или библиотека, у Војводини чак и цело место носи његово име – Његошево. Немогуће да им Србија није дала знак како могу да прославе јубилеј, да морају да стрепе од њене реакције ако то учине. Његош је уплетен у актуелне догађаје и сви мисле да је учесник последњих ратова, да је играо улогу у Другом светском рату, да је увек био на губитничкој страни. А он нема никакве везе са актуелним парницама и бесмислицама. Обрачун са њим је обрачун са његовим народом и културом. Нема актуелније речи од Његошеве, жива је свака његова реч. Можда је зато треба удавити.

Жалосно је стање наше културе, а надам се, ипак, да ће се надлежни у последњем тренутку тргнути.

Његошева година ће се славити у српском језику и народу, али ми више нећемо имати прилику да покажемо шта знамо и умемо. Славиће се и 1.700 година Његоша, као што се слави Константина, али нас више неће бити!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: