Његошев секретар и биограф 1860: Народ који одступа од својих обичаја изопачити се мора и постати несрећа по себе и другога
1 min read
Милорад Медаковић, борац за ослобођење српства, први Његошев ађутант секретар књаза Данила
Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће, записао је 1860. г. први ађутант, секретар и биограф Петра Другог Петровића Његоша, Милорад Медаковић.
Ношен патриотизмом Милорад године 1844. одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.
После неколико година у просвети, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, гдје му Његош повјерава улогу коректора „Горског вијенца“.
Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику.
Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.
О важности очувања српских обичаја записао је још:
– ,,Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.
Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.
Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“
Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“
Извори: ФБ Монитор, Википедија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Када пређосмо границу и наставимо напредовање према Сјеници наиђосмо на велики број изгинулих Турских војника. Наши војници поскидаше капе и у знак војничке сажаљивости се прекрстише.“ Записао је ово у својим успоменама онда наредник а касније војвода Српски Живојин Мишић. Када је неко везан за своју традицију он поштује све па мртвог непријатеља сажаљева. Зашто и да не. До јуче, само док пушке нису запуцале, на ратишту, они су једни с другима разговарали и измењивали пошалице. А шта је чинио Мило Џукела? Чим му се указала прилика он је кренуо у пљачку Конављана. Ако ни због чега другог због овога би му требало изрећи смртну казну. Дакле, Мило и његови следбеници су управо показали све оно на шта господин Медаковић подсећа шта постаје неко када се одрекне својег порекла и традиције.
Zasto je Njegos u svojem pasosu u polju narodnost napisao CrnoGorac kad je bio srbin? Oce li mi neko ovo ovjasniti. Njegosev pasos se cuba u muzeju i tamo sam to vidijo.
Ili si pjan ili nepismen, Zoki!
kada bi bar jednu sekundu se zamislio čemu služi i ko izdaje pasoš sve bi bilo jasno…
ni u jednom pasošu se ne upisuje narodnost, nego državljanstvo, tako je bilo, tako je i sada
da nije tako, bilo bi da kada Mandić, Bečić i Abazović podju u posetu Briselu, carinik pomisli da su došli iz tri države
globalizam, ideologija 4.rajha, zato i teži da prvo formira države i granice kako im profitno odgovara, a onda u takve prostore ukalupljuje narode, istoriju, jezik isl, stvarajući kratkoročne nacije. I sve to rade parom preko globalizovanih elita.
Takav je isti slučaj sa milogorcima to bi majku prodalo za sitne pare, zato su i izopačeni u mozak
Lijep tekst.