Њемачка љубав

Истраживања показују да социјално-религиозно застрањивање међу Њемцима ужива високу популарност. Алармизам према свему „десном“ је лијеви радикaлизам учинио опште пријемчивим.

Њемци су један романтични а на врло загуљени начин и дубоко религиозни народ, који је Бога перманентно и радо гледао некако својски. Уз протестантизам је вјера постала овоземаљска категорија, а са филозофима типа Хегела је “Мислити” заузело мјесто заступника Апсолутног на земљи: секуларизација друштва је спојила новозавјетна и социјално-романтичарска сањарења.

Цркве у Њемачкој су све празније, али морал љевичарских црквених конгреса је досегао канон њемачких вриједности и сада служи као његова замјена. Љевица је у Њемачкој нормала.

Зато су резулати најновијег истраживања о популарности љевичарског мисаоног добра запањујући, при том мање због тенденције, а више због снаге потенцијала. Уједињење је Њемачку 1989. учинило протестантскијом и атеистичкијом. Вјерници социјализма и залуђеници за комунизмом су и даље већина на Истоку.

Дебела већина се плаши привреде.

Но, у цијелој Њемачкој је вјера у револуцију, као добру ствар, такође већински заступљена, као и срцепарајућа оцјена, да су социјализам и комунизам одличне идеје, но до сада их ето, некако, нијесу успјели добро реализовати. Дебела већина Њемаца сматра да моћ привреде штети демократији.

Дал’ ова студија значи да ће ускоро опет црвени барјаци да се вију са општина и тврђава? Наравно, не. У њемачком менталном социјализму се више ради о његованој унутрашњости – ослобођеној мука и напора једног слободарског друштва и слободне тржишне привреде, која целебрира саму себе. Тежња ка егалитаризму је легло оног народњаштва, у којем људи (подређени робном карактеру свих веза) глуваре у топлој и угодној свакодневици.

Религија социјале је најјача конфесија.

Вјера у социјалу је најјача њемачка конфесија, а понекад њеним жрецима и успије да на земљи оснују своју цивитас деи. У источно-њемачкој држави Тиринигији, 25 година послије уједињења, поново влада комунистички предсједник. Карл Маркс је био свјестан опасности религиозног, па је стога своје заповијести спаковао у обланде научног става.
Хистерија на тему десног екстремизма ни у једном моменту у Њемачкој није покривена сензибилитетом према лијевом екстремизму. Скоро пола од свих Њемаца језгро своје вјере налази у вјери у социјалу. Тој пара-цркви самоуслишења припадају и чланови ЦДУ, при чему је интересантно колико мало ово небулозно сањарење штети њемачкој привреди: као и у осталим религијама: литургија је битнија од консекветног поштовања правила и заповијести.

И све док све њемачке владајуће партије (а све су партије код нас на власти) пјевају химне једнакости и социјали, ниједан Њемац неће на улицу са црвеним барјаком из свог топлог дома: таман је платио банци посљедњу рату за њега. Јер, као што се зна, Револуција је једна просто неугодна и заморна работа.

Улф Пошард – Свијет у ријечима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: