Њемачки историчар: Сјећање на Блајбург има јасан профашистички карактер, у то су укључени и представници хрватског политичког естаблишмента
1 min readКомеморација жртвама такозване трагедије у Блајбургу од прије 75 година је због коронавируса отказана. Умјесто тога је кардинал Винко Пуљић одржао мису у главном граду БиХ Сарајеву. Шта се 16. 5. 1945. догађало у аустријском Блајбургу, који се налази на данашњој граници са Словенијом?
Почетком маја 1945. војници и цивили, који су били савезници нацистичке Њемачке, предали су се код Блајбурга британским редовима. Они су их међутим преко тадашње југословенске границе послали у руке Титовим партизанима.
Почели су дјелимично спонтани, дјелимично планирани покољи и маршеви смрти, који су трајали недељама па и мјесецима. Људи су убијани на различите начине, већина њих на простору данашње Словеније. Демограф Владимир Жерјавић је у међународно признатој студији објавио да је међу жртвама било 45.000 Хрвата, 4.000 Муслимана, 8.000 до 10.000 Словенаца и 2.000 црногорских и српских четника. У његовом истраживању се полази од 70 до 80.000 убијених.
С обзиром на то да су већина жртава били хрватски војници, Блајбург је већ дуго времена мјесто сјећања на хрватске жртве, које је дуго било монополизирано од стране антикомунистичке емиграције и бивших усташа. Али у редовима хрватске емиграције је увијек сјећање на Блајбург одржавано преко цркве, што је у Југославији било забрањено до слома владавине комуниста.
Бивши министар поште и телекомуникација и некадашњи високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини Кристијан Шварц-Шилинг назвао је Блајбург у коментару за ДВ једним од највећих фашистичких скупова у Европи. Може ли се то тако назвати?
То је препоједностављено. Жртвама Блајбурга је било заједничко то што нису били на страни комунистичких партизана – што све њих аутоматски не убраја у фашисте. Али ако се погледа на скупове који су одржани посљедњих година у Блајбургу, онда се мора рећи да је ријеч о шароликој скупини судионика.
За вријеме Хладног рата је сјећање на Блајбург имало јасан постфашистички карактер. Али 1990-тих година су се у то укључили хрватски националисти новог типа, од којих су многи и сами имали комунистичку прошлост. Посљедњих година и представници хрватског политичког естаблишмента. А међу њима нису само представници ХДЗ-а него и социјалдемократи. Поред тога и црква има снажан удио али ту су и националисти, међу којима можете наћи и људе који су јасно препознатљиви као присталице усташа.
На којој је позицији кардинал Пуљић, који је водио мису за жртве Блајбурга у Сарајеву?
Пуљић је преузео Врхбосанску надбискупију 1991, непосредно прије рата у БиХ. Он је, с обзиром на бијег и прогон, доживио драстично смањење свог „стада“. Успркос томе њега не прати глас да је настројен посебно националистички. Већ дуго судјелује у раду Међурелигијског вијећа БиХ.
Не знам због чега је бискупска конференција одлучила да овогодишњу комеморацију пребаци у руке кардинала Винка Пуљића. Он је додуше био предвиђен као главни говорник на церемонији у Аустрији, која због короне није могла бити одржана. Могуће је да се именовањем Пуљића као централног црквеног представника на церемонији обиљежавања желио послати сигнал у правцу деполитизације и екуменизације ове комеморације.
Екуменизације?
Пуљић има солидне контакте с другим вјерским заједницама и то не само у Босни. У својој проповиједи он је другим поглаварима вјерских заједница сигнализирао да комеморација за Блајбург није уперена против њих. Националистички оријентираном клеру, као што је познато, то нико не би могао повјеровати.
Ако је то била идеја, која је стајала иза одлуке да се миса одржи у Сарајеву, онда она није уродила плодом.
Митрополит Српске православне цркве Хризостом Јевић је изјавио да је мисом у Блајбургу кардинал Пуљић затворио врата сарадње…
Српској православној цркви би било добро да прво почисти пред властитим прагом. И они држе комеморације својим херојима и жртвама. Митрополит Хризостом би могао кренути другим путем и рећи – ОК, ако и ви пристанете на то, онда бисмо и ми могли из наших сјећања на жртве избацити политичке конотације. То би био корак у правцу истинске екумене.
Велика је разлика, ако се каже: тамо су убијани људи без судских процеса. Стога их ми, на основу наших увјерења о људским правима, исправа сматрамо недужнима и стога се смијемо на њих сјећати, иако се они не могу упоређивати са жртвама убијеним у концентрацијским логорима. А другачије је када се каже да су то били јунаци усташке државе, да је то био сјајан пројект а да су ратови 1990-тих били продужетак тог јунаштва на које се сада подсјећа’.
Ви сте се 15 година бавили вјерама у бившој Југославији. Какву улогу оне имају у помирењу на Балкану?
И даље вјерујем да постоји специфично вјерски потенцијал за помирење. И то зато што људе који су вјерници повезује идеја да и најтежи гријеси могу бити опроштени и да с Богом постоји највиша инстанца која опрашта када дође до истинског покајања. Стога се за свакога смије молити па и за највеће грешнике – без да их се политички оправдава. Земаљски спор је једна врста громобрана када дође до грмљавине. Секуларно оријентирани немају ту могућност делегирања.
Али потенцијал, који вјере имају по питању помирења у бившој Југославији, није истински искориштен. С једне стране зато што су друштва источне и југоисточне Европе јако секуларизирана. Вјерске идеје тамо имају само ограничени домет и мијешају се с националним политичким предоџбама које сежу дубоко у клер. А када у вишим круговима клера имате извјестан број националиста, то се одражава и на базу и на лаике. И то на примјер иде тако далеко да се људи не усуђују дотаћи одређене теме. А на високим позицијама у цркви су и даље људи који се доводе у везу с ратовима у деведесетима.
Тако је на примјер дуго постојао стабилан савез између хрватског католицизма и ХДЗ-а. Без подршке цркве ова новооснована странка у Хрватској вјероватно не би могла изградити свој ауторитет након слома Комунистичке партије 1990/91. Стога све то и оно што се догодило у ратовима који су услиједили – рат против Муслимана у Босни и масовни бијег хрватских Срба 1995. – се до данас доводи у везу с Католичком црквом. За вођење рата су наравно биле одговорне политика и војска – али јасно је да је Католичка црква рат, који је водила хрватска страна, углавном заговарала и тумачила као праведни обрамбени рат и то и до данас ради.
Па ипак, између Српске православне цркве и Католичке цркве у БиХ и Хрватској постоје контакти, засновани на дугогодишњим везама. Али, то су мање контакти између институција а више између појединих особа, рецимо митрополита и бискупа. Они имају различит ступањ стабилности и нису у стању одољети сваком потресу, као што се види по реакцији владике Хризостома по питању мисе за Блајбург, која је одржана у Сарајеву.
Извор: Нет.хр
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
6.000 су Срби (4.000 припадника Црногорске националне армије и 2.000 љотићеваца), а осталих 80.000 су углавном Хрвати.
Можда су они тако написали нијесам читао докумнет,само није ми позанто да је постојала Црногрска нацинална армија,можда вам се подкрала грешака ли зла намјера?
У сваком лсучају је грешка била случајна или намјерна ,такав војска под тим именом није била нити је у том броју постојала па сами тим није могла бити ни стријељана!
Црногорска народна војска
Словеначки истражитељи су закључили да су у тој земљи партизани у мају 1945. стрељали 100.000 људи. Од тог броја, 14.000 су Словенци (домобрани), 6.000 су Срби (4.000 припадника Црногорске националне армије и 2.000 љотићеваца), а осталих 80.000 су углавном Хрвати.
Je li ЈВуО poslala svoju delegaciju? Stara savezništva se ne zaboravljaju!
Делегацију?