Њемачки медији о „државном удару“: Закон или имитација правосуђа

Пише: Андреас Ернст

Судска драма посебне врсте је оно што је у Подгорици управо окончано (бар засад): девет Срба, три Црногорца и два Руса у четвртак су осуђени због тероризма и завјере против државе на казне између једне и петнаест година. Обојица Руса, наводни агенти војне обавештајне службе ГРУ, су у одсуству добили 15 и 12 година затвора. Бивши командант српске жандармерије треба провести у затвору 8 година, а двојица водећих опозиционих политичара, Андија Мандић и Милан Кнежевић, из Демократског фронта, морају на по пет година у тамницу. Процес је трајао деветнаест мјесеци, могу се жалити на пресуду.

Суд сматра доказаним да су агент ГРУ Едуард Шишмаков и Владимир Попов организовали и финасирали завјеру против црногорског предсједника Мила Ђукановића, који влада већ 30 година. Преко посредника, Србина Саше Синђелића, наводно је организована наоружана група Срба и Црногораца, која је добила задатак да за вријеме парламентарних избора у октобру 2016. изведе државни удар, отме предсједника и инсталира проруску владу. А све је то требало да спријечи улазак Црне Горе НАТО.

Кључни свједок „премазан свим бојама“

Ова акција, ако је икад стварно и планирана, је одмах пала у воду. Јер, наводни пучисти су похапшени на дан избора, Ђукановић је побиједио, а ова јадранска република од неких 600.000 становника је јуна 2017. ушла у НАТО.

Саша Синђелић, 38-годишњак, који се од главног оптуженог преметнуо у кључног свједока, је једна осебујна фигура. Рођен у Аустрији самог себе описује као панслависту и великосрбина и тврди да је као добровољац био регрутован на руској страни у конфликту на истоку Украјине. Са агентима ГРУ дошао је, наводно, у контак на једном козачком скупу 2015. Претходно је у Хрватској због убиства 2002. био осуђен на дугогодишњу робију.

Синђелић не терети само Русе, од којих је наводно добио 200 000 евра да купи оружје и створи пучистичке трупе, него и тврди да су обојица црногорских водећих опозиционих политичара били упућени у планове и били спремни да преузму власт после елиминације Ђукановића. Предао се властима кад је акција „проваљена“, јер се плашио за живот. Суд у Подгорици је изгледа повјеровао исказима овог кључног свједока. Али тај исти Сиђелић је у марту на једној београдској телевизији промијенио своју причу: све што је на суду рекао, рекао је под присилом. А није био планиран никакав пуч, него само демонстрације против Ђукановића.

Посматрачи овог процеса су скептични и због позних година, али и здравственог стања оптужених из Србије, које описују као „старије, поприлично оронуле људе“, који тешко да су могли да изведу оружани удар. Чудновато је такође да никаво оружје није показано: један свједок је тврдио да је поринуо аутоматске пушке и митраљезе, кад је „акција“ откривена, у језеро Газиводе, на Косову*. Изгледа да се нико није сјетио ни потрудио да га одатле и извади. А и о „руској руци“ у овом игроказу циркулишу различите верзије.

Шта је знала Москва

Западне дипломате су у новембру 2016 изјавиле за NZZ да су српске власти ухапсиле руске држављане, који су потом протјерани за Москву. У локалним медијима је осванула фотографија на којој су наводно Шишмаков и Попов у једном градском парку у центру Београда. Ту фотографију је прво био објавио британски „Телеграф“, који је наводно добио од западних обавјештајних служби.

Западни извори сумњају и у тезу да је Николај Патрушев, секретар националног Савета безбједности Руске Федрације, искористио своју посјету Србији да евакуише ову двојицу агената. Можда се радило, кажу они, о „freelance“-подухвату агената, у који су руске власти евентуално биле дјелимично инволвиране.

Сигурно је да је Москва дуго покушавала да спријечи улазак Црне Горе у НАТО. Та идеја је код Срба у Црној Гори била непопуларна. Анти-западна пропаганда и подршка проруским организацијама су служиле том циљу. Уласком Црне Горе у НАТО је од 2017. цио Јадран у западним рукама, а Србија, која се игра клацкалице између Русије и Запада је, изузимајући границу са БиХ, окружена државама НАТО.

Јасно је такође да режим Мила Ђукановића покушава да од овог процеса направи агитпроповски успјех. Процес је скоро интегрално преношен на државној телевизији, а тамошњи регионални медији га проглашавају за „процес вијека“.

На крају, независни посматрачи остају у недоумици да ли је у овој драми стварно суђено по правди, праву и закону или је све била само имитација правосуђа.

Превод: Мирко Вулетић

Извор: Neue Zuercher Zeitung (NZZ)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: