Њено височанство – сестра

Пише: Емило Лабудовић

Српско културно наслеђе спада у оне које, упркос свим цивилизацијским искорацима, модернизму и девијацијама, породицу још увијек држи за темељ на којем се гради и разграђује колективни и индивидуални успон, трајање и пад. Иако се некадашњи задружни облик породичне заједнице у овом вијеку свео на њен најужи дио, породица је још увијек, често и претјерано, остала круг у којем се врте наши животи.

Још једна специфичност нашег наслеђа када је о породици ријеч јесте да је у оквиру ње сестра најомиљенији члан. Кад је млађа, онда је миљеница и породична маскота, кад је старија онда је друга мајка и други (понекад и први) стуб куће. Култ сестре у српској историји, литератури, митовима, стоји раме уз раме са култом највиђенијих јунака, страдалника и подвижника. Од Косовке дјевојке до сестре Батрићеве, од Марице Косановић (сестре Николе Тесле) до Марије са Пркоса… сестра је била и јесте породична и племенска икона, свијећа која у тишини мркле ноћи лелујава бдије над молитвом за спасење. Додуше, постоји и „сестра“ која је и више од иконе, више од државе, више од закона и више од највишег, али она је рјеђа појава и овдје, за сада, није ријеч о њој.

Сестра је, углавном, род и све што иде уз њега. Али, постоје сестре које су род свима. Не по крви и не по млијеку, већ по ономе чему су посвећене. Прво су то биле сестре искушенице, које су своје животе посветиле Богу, скрушеној молитви и раду за спас болесних, јуродивих, сиромашних и душа изгубљених у вилајетима доба које живимо. А онда су се појавиле оне – медицинске сестре. Још од Првог свјетског рата и Флоренс Најтнгел, биле су и још увијек су хероине из другог плана. Тихе, повучене, стрпљиве, неуморне, свакодневно бију битку за здравље и опоравак болестних, за њихов комодитет и услове који ће болест учинити подношљивијом.

Стално прусутне а невидљиве, незаобилазне а често заобиђене, бића на које смије да се љути и виче а оне не само што не смију да се љуте и вичу већ су обавезане и заклете да нас, уз осмијех, трпе и његују такве. Да за мале плате буду велика подршка, да, иако нијесу члан поридице, буду породица, да не гледају је ли дан или ноћ и да трпе „лоше дане“ љекара, пацијената, родбине… Да трпе и истрпе, да никад не узмакну ма колико било тешко и опасно. Да, заражене тифусом, скончају међу тифусарима у чувеној Ваљевској болници, да остану безимене хумке на Неретви, Зеленгори, Сутјесци… Да стану на прву линију фронта и против короне, да оставе своје породице а пригрле оне у карантину, на Инфективном, Интезивној њези… Ријечју: да буду СЕСТРЕ. И да, кад све прође, угасе се рефлектори и умукну фанфаре, подијеле се медаље и признања, опет тихо зађу у сјенку, спремне за нове „ратове“ и жртвовсње. Јер, бити медицинска сестра није позив, то је просто љубав. Љубав за коју не постоје жртва и цијена.

„Кад спасите један живот, онда сте херој, кад спасите два онда сте или хирург или гинеколог, а кад их спасите стотину онда сте – медицинска сестра„, рекао је неко. У то име а на њихов дан – сестро, најрођенији роде, капа доље пред твојом жртвом!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: