Нобел за књижевност Канађанки Алис Манро

Једна од тренутно најзначајнијих канадских књижевница Алис Манро, добитница је овогодишње Нобелове награде за књижевност, саопштено је 10. октобра из Института Каролинска у Стокхолму.

Алис Манро, позната и као „канадски Чехов“ водећа је феминистичка књижевница из Канаде. Објавила је више збирки приповедака, као и роман “Животи девојака и жена” (Lives of Girls and Women). Збирке прича су јој три пута одликоване наградом „Гавернор“ – најпрестижнијим књижевним признањем у Канади (1968, 1978. и 1986). Добитница је и Међународне Букерове награде за животно дело 2009. године.

Њену прву књигу на српском језику, збирку приповедака „Бекство“ објавила је Агора, која је српској публици пре три године представила и роман „Животи девојака и жена“.

Шведска академија наградила је Манро због њених изваредних приповедачких способности, оставрених у кратким причама, жанру који је ретко био награђиван од стране Академије.

“Манро је књижевница са потврђеним даром за фино приповедање, које се одликује јасношћу и психолошким реализмом. Поједини критичари сматрају је за канадског Чехова. Њене приче су најчешће смештене у мале градске средине, где се људи боре за опстанак, што често резултира лошим везама и моралним конфликтима, проблемима који произилазе из генерацијских разлика и судара животних амбиција. Њени текстови углавном се бави свакодневним, али животно важним догађајима, својеврсним епифанијама које осветљавају причу и дозвољавају егзистенцијалним питањима да попут муње блесну на трен”, наводи се у образложењу Шведске краљевске академије.

Њену прву књигу на српском језику, збирку приповедака „Бекство“ објавила је Агора, која је спрској публици пре три године представила и роман „Животи девојака и жена“.

Манро је рођена 10. јула 1931. године у Онтарију. Њена мајка била је учитељица а отац је држао фраму лисица. Након завршетка средње школе уписала је студије новинарства и енглеског језика и књижевности на Универзитету у Западном Онтарију, али је формално образовање прекинула када се удала 1951. године.

Заједно са својим супругом преселила се у Викторији где су отворили књижару. Почела је да пише приче још као тинејџерка. Своје кратке приче, које се баве свакодневним животом у провинцијама на југу Онтарија објављивала је у бројним часописима још од током педесетих.

Прву књигу објавила је тек 1968. године. Била је то збирка прича под називом “Dance of the Happy Shades”, која је привукла пажњу канадске читалачке публике. Још једну збирку прича, под називом “Животи девојака и жена” објављује 1971. године, али критика књигу, уз бројне похвале, сврстава у жанр билдунгсромана. Њено последње, за сада објављено дело, је збирка прича “Dear Life” из 2012. године.

У медијима и на кладионицама највеће шансе већ годинама даване су јапанском писцу надреализма Харукију Муракамију. Њега су ове године пратили америчка ауторка Џојс Керол Оутс, мађарски писац Петер Надаш и норвешки књижевник и драматург Јан Фосе. Помињана су и имена Белорускиње Светлане Алексијевич и Асије Џебар из Алжира. Ту су и, последњих година све чешћи кандидати Филип Рот па чак и Боб Дилан.

Прошлогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност, на изненађење многих, био је кинески писац Мо Јан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: