Нобеловци и остали ванземаљци

Пише: Дарко Прелевић

Вријеме је објављивања имена добитника Нобелових награда, па се присјетих нобеловца, перуанског писца Мариа Варгаса Љосе, који је посјетио Подгорицу прије пар година.

Нобелове награде се додјељују једном годишње на свечаности који се одржава по правилу 10. децембра – дана када је преминуо Алфред Нобел. Дужност објаве има Шведска академија наука и институције повезане са њом.

Непосредно прије доласка јужноамеричког нобеловца, гост подгоричке градске библиотеке је био писац, чији је објективни хендикеп што пише на српском језику. Ријеч је о Душану Ковачевићу, једном од највећих живих српских писаца. У том и таквом, књижевном свијету, биолошки критеријуми нису пресудни да би се установило да ли је неко од њих жив. Да би писац био жив, треба да су му “жива” дјела.

Сам Ковачевић тврди да је Шекспир, који је умро прије око 400 година, живљи од многих живих писаца. Колико је тек живљи од свих оних који нису сигурни да знају зашто се буде ујутро.

Пожурио сам на књижевно вече и дошао, чини ми се, сат раније да не бих „извисио“ за мјесто. Природно је очекивати да неко ко је у двадесет трећој години живота написао „Маратонце“ и чије текстове готово напамет знамо, напуни салу градске библиотеке.

Страх за мјесто је био безразложан јер је у сали било укупно тридесетак особа. Нисам желио да размишљам ко би све дупке напунио салу. Пребирао сам по сопственој бази познанстава и још више био импресиониран овим великим писцем, упоређујући зрелост његовог првог књижевног подвига са интересовањима неколико особа од двадесет и кусур година, које ја познајем.

Умјетници стварају велика дјела и кад се не дотичу великих тема, љубави, Бога, смрти, довољно је да пренесу дух неког времена, каквом год техником се служили. Душан Ковачевић нам је својим чувеним “road movi”-ем помогао да за сат и по боље схватимо нашто је личила Краљевина Југославија на дан 6. април, када је бомбардован Београд и почела инвазија сила Осовине, него да смо прочитали десет књига историје о том времену.

Колико су тек велики Гете, Шекспир, Достојевски. Ни вјекови нису наудили њиховом дјелу.Напротив, како протиче вријеме њихова грађа је чвршћа а фасада љепша.

Марио Варгас Љоса је био најрепрезентативнији могући гост препуне Градске књижаре, при томе књижевно никад живљи. Са њим се подгоричка публика није обрукала. И овај Перуанац је традиционално, као углавном већина јужноамеричких умјетника, на почетку каријере љевичарио, подржавао Кастра, да би касније критиковао и њега и једнопартијски систем.

Писац у политици је сасвим нормална ствар, па се и Љоса опробао чак на изборима за предсједника Перу 1990. године. Као „проамерички кандидат” изгубио је трку за предсједничке изборе. Потпуно несвјестан политичке и економске збиље у својој земљи, залагао се за драстични програм штедње, приватизацију, слободну трговину, ширење приватног власништва, а када је поражен од тада непознатог инжењера Алберта Фуџиморија „разочарао се у свој народ”. Јасно је да је перуански народ још више био разочаран у њега, јер је, између осталог, ниподаштавао „заосталу културу” старосједелаца.

Присјетимо се да је овај велики перуански књижевник својевремено, током бомбардовања НАТО-а 1999, ватрено бранио „хуманитарну интервенцију”, злочине Срба поредио је са „холокаустом и оним што је починио Хитлер”.

Ја сам претходно, по сопственом “објективном” критеријуму, са Борхесом, Сабатом и Маркесом апсолвирао латиноамеричку књижевност, па нисам много трзао за Љосом. Коначно сам на наговор неколико пријатељица прочитао двије и по његове књиге. Не знам да ли се ово пола рачуна.

Признајем да је моја побуда да будем присутан на тој книжевној вечери била крајње приземна јер присуство нобеловца у Подгорици јесте прворазредан догађај. Желио сам да уживо видим макар тог једног бесмртника, као што се у музеју гледа реплика Ти-рекса или у зоолошком врту нека егзотична животиња. Нобеловци су таква људска врста која не успијева код нас. Биће да им је претопла клима.

С обзиром да је овај простор током деведесетих година напустило више хиљада школованих људи и да тај тренд није престајао, вјероватноћа да ми изњедримо научника или писца који је у некој црногорској лабораторији или другом радном простору завриједио бесмртност, равна је еволуционистичкој вјероватноћи спонтаног формирања живота из неживе материје односно размјери један наспрам броја иза којег се налази четрдесет хиљада нула. У преводу, прије ћемо за живота налетјети на ванземаљца него дочекати лауреата номинално најзначајније награде за коју свијет зна, који је не само рођен већ и професионално остварен на домаћем тлу.

Један од наших бриљатних професора који је предавао на више техничких факултета у Подгорици, а већ одавно предаје у САД, на постављено, не баш бистро питање, зашто се не врати у Подгорицу, је само одговорио да ујутро на путу до своје канцеларије назове добро јутро макар двојици-тројици нобеловаца.

Наше факултетско образовање је некад државу коштало око сто хиљада долара и све те најбоље и најодважније стручњаке су бесплатно и на “тацни” добијале и још увијек добијају америке, канаде, аустралије… Ефекат одлива “мозгова” није непосредно мјерљив, али чињеница је да константно производи велико заостајање у сваком смислу, недостатак елите и тежак провинцијски дух. У недостатку најбољих, разни плагијатори и медиокритети, су научне, стручне и умјетничке перјанице. Нажалост, ко год се одавде вине у звијезде, падне у неко туђе двориште, јер су домаће силе гравитације преслабе за те висине.

Мање више сви са којима можемо да се подичимо, иако нису баш формат за Нобела, не станују више овдје.

То што је Влатко Гилић, филмски редитељ чији се филмови налазе у Галерији модерне умјетности у Њујорку, похрањени у капсули највећих стваралачких вриједности баштине човјечанства, рођен у Подгорици је сасвим довољна чињеница за увјерење да ово није бесплодно тле. Овдје је рођен и велики писац, Борислав Пекић, али само рођен.

Ко зна, можда ипак по ходницима наших образовних институција можемо и даље да сретнемо неког будућег Исака Њутна.

Невоља је што би тај “наш Њутн”, по додјели Нобелове награде захваљивао некој другој држави на свему што је учинила за њега.

Прочитајте још:

Објава броја дванаест

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: