Ноћ кад је отишао Мило…

Пише: Зоран Шапоњић

Плачем зато што је освојена слобода. А слобода се плаћала и животима. Ово су сузе радоснице и истовремено сузе за све оне који ово нису доживјели, који нису дочекали овај дан, речи су Подгоричанке Наташе Колчевић..

Није то у ноћи кад је отишао Мило по Подгорици била она осветничка, злурада радост, разузданост, сеирење над туђим поразом, није ту било поплаве мржње, пре је то била нека тиха срећа, често неверица, понеки гласан узвик радости, потврда да је правда ипак достижна, да се дуго чека, понекад и деценијама, али се увек дочека. Она виша правда.

„Тако сам срећан“, тек кратком поруком јавио ми се пред поноћ Саво Кликовац из Зете.

То је написао, и ништа више. И све је рекао. Пренео атмосферу из Зете, Голубоваца…

Истина, јесте који сат касније булевар који кроз Подгорицу води на мост „Блажа Јовановића“ прокључао од сирена, непрегледних колона возила, застава, црногорских, тробојки, песме, повика, али ни ту, остао сам у том уверењу ноћас у Подгорици, ниједном није пређена граница, она основна, црвена линија, људскости, пристојности. Некако је све остало без подсмеха пораженом и пораженима, остала је пружена рука онима који су до синоћ били на другој страни, нису рушени мостови. Барем ми се тако ноћас у Подгорици учинило.

„Није пружена рука Милу. Њему не, њему желимо сусрет с правдом. Него је пружена рука нашим комшијама, пријатељима, браћи, рођацима, кумовима… Дуго и предуго смо ово чекали, 30 година, и имамо право и на срећу, на радост, 33 дана треба да славимо, можда још и нисмо свесни шта се десило“, рекли су ми ноћас неки момци у једном од булевара док су пролазиле колоне возила са заставама.

Јесте и пред зградом у којој је до синоћ столовао и још ће кратко тамо бити Мило Ђукановић, на крају моста „Блажо Јовановић“, у Булевару Светог Петра Цетињског, одмах с леве стране, био и кордон полиције, али нити их је ко, барем док сам стајао у близини и гледао, ружно погледао, нити им је ко шта рекао, нити ко насрнуо на њих, прекорио их.

Неколико километара даље, у Улици Баку, испред просторија изборног штаба Јакова Милатовића било је много људи. Запаљене су бакље, био је и ватромет, Наташа Колчевић, Подгоричанка, заплакала је у једном тренутку и од среће и горко…

„Иако је говорио да није изазвао рат, да није покрао, да није мрзио све, волио је само себе и свој капитал. Плачем зато што је освојена слобода. А слобода се плаћала животима. Ово су сузе радоснице и истовремено сузе за све они који ово нису доживјели. Неки високо на небу… Ово су сузе за нашег Ђеда, за Мирсада Кургаша, све њих“, рекла ми је у оној маси народа.

Други човек, старији господин са црногорском заставом у рукама, признао ми је да је „срећан читавог дана“, да је још од јутрос знао да ће се вечерас нешто десити, да је осетио „да је то тај дан“ и да то што ће се догодити ништа не може зауставити.

„Иако ујутру и буде облачан дан, сунце ће нас гријати, вјеруј ти мени шта ти кажем“, рекао ми је.

Јутрос и јесте у Подгорици свануо облачан дан, дувао је ветар, после се почело разведравати, неки момци који су рано кренули на посао, још се раздањивало, испричали су ми на Тргу независности у центру Подгорице да су мимо навика јутрос прво укључили телевизију и погледали вести.

„За сваки случај. Да се ноћас није шта десило. Да проверимо је ли Јаков победио и је ли Мило изгубио. Да нијесмо сањали. Још себи не вјерујемо, а изгледа да се десило“, испричали су ми и отишли својим послом.

Једна старија госпођа дословце ми је поновила оно што ми је ноћас рекао онај господин на кога сам наишао испред изборног штаба Јакова Милатовића:

„Јесте облачно, а мене греје сунце! Не због мене, ја сам стара, због моје деце и мојих унука. Да никад више не буде као што је било.“

У булевару с леве стране Храма Христовог Васкрсења, поноћ је давно била прошла, неки момци изнели су у паркић испред зграде сто, поседали на клупе, на столу је и на хауби возила около било и пива и сокова и ракије, причали су, шалили се, понекад отпоздрављали онима који су булеваром пролазили са укљученим сиренама. По зградама около, у неким становима била су укључена сва светла, отворени прозори и врата од тераса, кроз отворене прозоре негде се чула музика, у неким становима светла су, истина, била погашена… Понека силуета у мраку.

„Ја сам Брано Булатовић, потомак црногорски, Србин из Црне Горе. Задовољан сам што смо ноћас макли јарам са врата, можда у Русији не знају што је то јарам с врата… Кад ставиш коњу или волу јарам, он га вуче, а ми смо вукли јарам и рало за Мила Ђукановића тридесет година. Е, од ноћас нећемо више носити тај јарам, нећемо више вући то рало. Ето, то се десило“, испричао ми је Брано испред штаба Јакова Милатовића.

А около људи су узвикивали и „Јакове, Јакове“, и „Чује се до небеса, нема више ДПС“, певали су, истина, и „Мило лопове, Мило лопове“, као доказ да нису заборавили, да ће с праштањем ићи теже, да имају право на правду, али и да се ујутру неће попреко гледати с комшијама, са онима у чијим су становима синоћ била погашена светла.

„Кратко да ти кажем, десило се ноћас оно за шта смо мислили да је немогуће, а испало је да је могуће. Имам 28 година, не памтим ни један једини дан без њега, ево, сутра ће ми бити први дан без Мила“, испричао ми је момак на једном од подгоричких булевара.

„Немам ти ја ријечи да опишем како се осећам. Нити их има сав овај народ на улици и у Црну Гору. Јесте, били смо у заточеништву, у ропству, у страху, у свему најгорем док је он био на власти. Чујем шта се десило, али тијело не вјерује. Пакао је то био. Али има она наша стара – Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. То се ноћас десило“, прича још један од момака на булевару.

Кад је мало касније, у изборни штаб Јакова Милатовића стигао Алекса Бечић, дочекан је аплаузима, повицима „Алекса, Алекса“. Дритана Абазовића, председника Владе, неки момци су насред улице, гурајући се са обезбеђењем, изгрлили и изљубили, док је около неколико стотина људи скандирало – „Хапси Дритане, хапси Дритане“. И после, у великој сали спортског центра, док се пред стотину камера Јаков Милатовић спремао да као председник црногорској јавности пошаље прве поруке, неки људи који су ушли унутра поново су викали „Хапси Дритане, хапси Дритане“, док се Дритан загонетно насмешио.

„Није ово позив на освету, нити на реваншизам, ово је позив на правду, на то имамо право. Ми ту правду чекамо, верујемо да ће Јаков испунити шта је обећао“, рекао ми је један од оних који су викали „Хапси Дритане, хапси Дритане“.

Сам Јаков, пре него што је стао пред микрофон, позвао је и Андрију Мандића, и Алексу Бечића и Даниловића и Дритана Абазовића, и Марка Ковачевића да стану иза њега, да стану уз њега… Говорио је помиритељски.

„Ово је ноћ коју смо чекали више од 30 година и нека нам је са срећом ова победа свих нас, нека нам је са срећом победа помирене Црне Горе. Вечерас је Црна Гора направила један одлучан корак напред, рекла пресудно ‘збогом’ превазиђеном режиму господина Ђукановића и направила корак напред ка равноправнијој, лепшој, европској Црној Гори“, рекао је Милатовић.

Још је и додао да му је срце велико због толиког поверења које је добио од народа, да ће се трудити да буде истински председник свих грађана Црне Горе.

Тек који минут раније стигла је и вест с другог краја града да је Мило Ђукановић признао пораз, да је честитао Милатовићу, пожелео ми да буде „успешан председник“.

Некако хладно реаговали су људи на булевару крај пута за Цетиње на ту вест.

„Помешана су осећања. Од суза до радости. Чекам ово 30 година, истина је, Црном Гором владала је мафија, кланови, запошљавали су како су они хтели… Завршила сам Правни факултет, а живот ми је протекао у чекању посла јер њима нисам била подобна, где год сам конкурисала, нисам прошла, због чега – због политичког ангажмана мог покојног оца“, испричала ми је Вања Зекић.

После је из једног стана с погашеним светлима, из зграде са десне стране, истина, неко оном народу на улици довикнуо, иза завесе, и „Лопови, уа лопови, уа Дритане“…

„Бога ми лажеш, нити сам ја лопов, нити ко мој“, узвратио је неко са улице, док је неко други тек једноставно подвикнуо: „Марш!“

„Коначно више да нам сване, да овај народ прогледа на очи, доста је било. Вјерујем, да мора бити боље. Да људи живе правду. Шта се десило вечерас? Десило се то да је 34 године колико је владао – златом златио, да је најбоље радио, а није, требало је да проради нешто људско у њему, да каже доста је, неће више људи да ме гледају, једноставно, доста је било, а код њега те људскости није било“, причали су ми још после људи на неком од булевара.

Неки људи које сам јутрос срео у Подгорици, тек што се било разданило, рекли су ми да јесте облачно, али да њих греје сунце. Неколико њих, и то је истина, одбили су да причају са мном. Били су мрки, неиспавани, љути…

Свануо је први дан у Црној Гори после Мила…

„Срећна слобода“, поздрављали су неки људи једни друге по граду.

Истина, кад сам се пробудио, и ја сам прво укључио рачунар и погледао вести, тамо је писало – Јаков Милатовић – 60 посто од 383.300 људи који су јуче гласали, Мило Ђукановић – 40 посто…

У црквеном календару – 3. април, преподобни Јаков исповедник, епископ катански, пости се на води.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: