Ноћ скупља деценије (једно(зло)чинка о независности) (ВИДЕО)

Ова је драма, господо, требало да буде написана у десет чинова, гдје би сваки чин представљао по једну независну и суверену годину постојања Црне нам Горе, али су ми усред писања јавили да ће ме отпуштит с посла ако не дођем на прославу на трг, па сам, ево, морао да је скратим. А после, мислим се, и није нека штета што ће остат тек једночинка. Виђећу са Жутим да је умјетнички сведе у нешто химнично, па да је пјевамо на следећу фешту. Ионако смо кратки с пјесмама.

Лица:

ФРАНТИШЕК ЛИПКА, царски сомелијер

ФИЈИП ВУЈАНОВИЋ, ваљда предсједник

(Ноћ. Франтишек и Фијип сједе за трпезом у резиденцији. Морача злокобно хучи напољу. Пред њима су јела све љепше од љепшег, но Франтишек је видно нерасположен.)

ФРАНТИШЕК: Госпон Фијип, зар баш више нема ни кап оног лјепог вина од прије десет година?

ФИЈИП: Нема, дјуже Фјантишек. Попили гјађани ономадне кад су пјовалили у подјум Пјантажа. Веле, пију због пјославе независности, те их мојадох помиловат. Али обећа је Веселин да ће сједит Пјантаже чим му дођу неки пајтнеји из Италије. Е сад, ако је он лажа, лажем и ја тебе. А бјзо ћемо виђет, са’ће он.

ФРАНТИШЕК: О госпон Фијип… хик… па зар је ред да сви тако касне? Зар сам се ја мислил толико кад сам затварал бирачка мјеста прије десет година? Јок! Ја сам то хитно и изравно средил! Нема крађа, нема неправилност, све ОК и пуф – Црна Гора добил независје! А они сад так… Јадни Франтишек, и без вино, и без музика…

ФИЈИП: Само се ти опушти, дјуже Фјантишек. Ти си почасни гост и одмах сам те метнуо у вр’ трпезе, јесам ли? А дјуго, није баш да смо сами. Ту су и дјугови духови палих комита из 1918-е, само су сад под астал, па их не видиш.

ФРАНТИШЕК: Как? Хахахаха! Ма немојте ми касти, госпон Фијип, још ћете ми рећи да је и госпон Солана ту под неком столицом…

ФИЈИП: А не, није. Ето си ме подсјетио: Хави се јавио, пуно те поздјавља, а неће моћ доћ. Изгледа је неђе пукла нека касетна на кинеску амбасаду, па иде да глади. Пе-шес мјтвих, није нека гједа, али мојаш се свијету извињават, што ћеш, такав му је поса. А жао му је што ће мањкат, рекао је дјжаће Шпанију још ово док не умје да не пјизна Косово, ако ће то ублажит изостанак.

ФРАНТИШЕК: Ја јесам мало попил, али сад сте ме баш збунили, госпон Фијип. Какве ви везе имате сад са Косовом?

ФИЈИП: Па… да знаш, и мене је то мало збунило, ал’ нијесам смио јећ. Солана је сад мало и посенилио, па се вјаћа на оно од пјије десе-дваес година кад смо ми бјанили Косово… и они.

ФРАНТИШЕК: О благи боже да си благ. Ја се сад так досађујем, госпон Фијип. А чим је Франтишеку досадно, Франтишек пише поезија. Знате ону моју „Орфеј на бициклу“, на примјер, она је…

ФИЈИП: Аха, аха, јес, пјееелијепа је, читао сам ја од тебе многе појезије као на пјимјеј ону… знаш оно кад је… е. И они. Добјо. Онај… и Миго те позјавио, вели: ‘Позрави ми предсједника Сен Жермена и речи му да ћу доћ да га видим чим печатам да се промијенило име Трга независности у Трг републике’, не но објатно, како ли оно јече, забога, не знам…

ФРАНТИШЕК: Да, да, да, мило ми је. Подсјетићете ме ко то би доцније. Не сјећам га се од раније.

ФИЈИП: Чуеш. А ја мислио да ви дјугујете. Миго ми је пјича… Нема везе. Он ти је, углавном, један што је сад баш познат, а прије десе година га ниси ни мога знат јеј је тад у основну био.

ФРАНТИШЕК: Хм. А госпон Свето? Он је.. претпостављам… оправдано одсутан?

ФИЈИП: Јес. Отишао је у Беогјад да шопингује.

ФРАНТИШЕК: А госпон Милек?

ФИЈИП: Не знам ђе је, није ми река.

ФРАНТИШЕК: А господа из Тројке?

ФИЈИП: Азја кјечи кућу, па су отишли линије да јој извуку. Поздјављају те.

ФРАНТИШЕК: А академци?

ФИЈИП: Посла сам их по бујек, са’ће они.

ФРАНТИШЕК: А студентска омладина?

ФИЈИП: Једни отишли за нове чланске – пластифицијане, с кодовима, вјх су. А дјуги имају масу посла у НВО „Бот“, па се извињавају и поздјављају те исто.

ФРАНТИШЕК: А народ?

ФИЈИП: Који најод?

ФРАНТИШЕК : Как то који? Па, Черногорице, Милогорице, как их сад зовете… Гдје је народ да маше заставицама под прозоре? То је тако романтично, не? Баш сам се радовал да ће то опет бит као прије десет година.

ФИЈИП: А то… А нисмо имали сједства за то овај пут. Јебнули су нас масу Кинези за оне заставице по улица, па смо мојали да скјатимо буџет. Ми то одговојно, да живимо боље, ти знаш…

ФРАНТИШЕК: Охохо, сјајно! Па, добро, охладиће се кокошка, благог му бога! Дајте да већ једном почнемо јести, кад већ НИГДЈЕ НИКОГ НЕМА да нам прави друштво на празник… побогу.

ФИЈИП: Е. Ту ти га пјизнајем. Не смије бит гладних на дан независности, тј. не може се бит независан на празан стомак. Па је л’? (Ух, како сам ово сјочио, ка Његош, са’ћу се пољубит.) Само да изјецитујемо молитву пјво. Ахм, ахм… Е вива, е вива, вејо Мојтенегјо!

(Прекрсти се додирујући врхове НАТО-звијзде на мајици. Тишину прекида хук Мораче. Франтишек креће виљушком на кокошку и намах стрекне.)

ФРАНТИШЕК: О благи боже да си благ на вјеки вјеков! Какво је ово двоглаво чудовиште?! Па кај ће кока имат двије шије, мила мајко да си ми мила мајчице?!!! Та шта сте ово зготовил, госпон Фијип?!

ФИЈИП: Акакакакака! Виђ, како стјекну! Не бој се , јадо. То нам је Хашим посла једну њихову специјалку. Знаш, њихове су кокошке свака с двије главе.

ФРАНТИШЕК: Ах, у реду…хик… Канда је Европа дозволила тај стандард шиптарских кокошака с двије шије. А и практично је, не… Па хајмо почет славље. У здравље и, како оно ви кажете на црногорском, е вива вејо Монтенегјо!

ФИЈИП, ФРАНТИШЕК (у један глас): Е вива вејо Монтенегјо!

(Тргају кокошку и једу. Маст капа на свечана одијела. Вани почиње киша, а вјетар што не пита куд ће дувати данас наноси разбијене звуке неког мрачног баритона. Франтишек и Фијип не разазнају да је то звук из комшијске уџерице, у којој неко слуша рецитацију аманета Петра Првога и тихо плаче… Једу у славу независности. Не маре за духове комита што гладно бече у кокошје печење. Не маре што Морача злокобно хучи и можда носи нечији леш. Маст капа на свечана одијела. Завјеса.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: