Ноћ скупља вијека

Пише: Емило Лабудовић

И опет стиже она ноћ. Ноћ у којој један мали народ постао велика жртва и разапет на страдалнички крст. Опет она ноћ, ноћ кад је Небо затворило очи да не гледа како „милосрдни анђео“ разара земљу богобојажљивих људи, убија дјецу и кида тек расцвале љубичице. Ноћ када је „руља бивших људи, убица и гоља“ кидисала на „најгостољубивији народ на планети“!„Погледај дом свој, анђеле“!
Опет она ноћ. Отворена рана која не зараста, ожиљак римског копља под ребрима рода мога, распетога. Рећи? Шта рећи а да већ није речено. Да није било крик у глуво уво васиоине. Што није исписано крвљу једне Милице, Оливере, Јулијане, Мирослава… на најсрамније странице историје новије Европе. Шта рећи и коме рећи, кога подсјетити на Мурино, Алексинац, Грделицу… на ђердан мостова покиданих и осакаћених? Онима који ни онда, а ни данас, немају стида, а имају моћ? А сами су давно рекли да је највећа заблуда човјечанства да моћ може бити хумана и морална. „Погледај дом свој, анђеле“!
Или је, можда, спас у ћутању. У стиснутој души која, као сува дреновина, чува последње капи наде у право и правду. Ћутати и молити се Свемогућем да нам, кад нам је већ душу, језик, сузе и вапаје стегао трновим вијенцима трпљења, спута и руке да их, макар ни у сну, не окрвавимо осветом и новим гријехом. Ћутати, а очи држати широм отворене и Небу окренуте док стари лешинари, огрнути новим перјем, опет круже над убогом чергом народа који се читавог свог трајања бранио. И праштао неопростиво. „Погледај дом свој, анђеле“!
Бити будан и слушати звоњаву звона на узбуну, јер она ноћ још није сванула, а сва је прилика да скорије неће. Бити будан и бити наредан свему што ће можда доћи, а кад дође неће бити на добро. Јер никад и није. Бити будан и бити у молитви, не да се они смилују (сила не зна за милост) већ да се ми уразумимо и потуримо каму којом јуришамо на братске очи. Сувише нас је мало, шака смо јада за оволики братски изгуб и оволико море мржње којим бродимо. Потонућемо. Потонућемо ако не будемо држали једни друге за руке не за вратове. „Погледај дом свој, анђеле“!
Бити будан и памтити. Јер ко заборви, заслужује да му се понови. Памтити за далека нека покољења. Памтити како би могли да препознамо зору ако икад сване и одани. Бити будан и бити трећа смјена на бранику док анђели спавају, јер све ово је за њих, ми смо своје давно потрошили. Бити будан јер онај „милосрдни анђео“ ни вечерас не спава. Не спава и само вреба тренутак нашег уснућа па да нас опет пробуди ракетама, касетним бомбама, осиромашеним уранијумом и, надасве и прије свега, лажју како је све то за наше добро. Бити будан и ову ноћ, као и све оне које ће мркнути, пробдјети у Гестиманском врту јер се намножило Јуда спремних да, и за мање од тридесет сребрењака, покажу прстом!
Спаваш ли, роде мој, заклани?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: