Нова безосјећајност зваће се велтшмерцом

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Када је црквена криза у Украјини ескалирала 2018.године – а није се смирила ни данас – појединачни догађаји тамошњих страдања канонске Украјинске Православне Цркве пролазили су код нас углавном незапажено, осим у понеким од црквених медија.

Физичка раздаљина, презасићеност насиљем у домаћој и интернационалној производњи, непознавање црквених и идентитетских прилика су чинили да, осим код људи који су присније везани за Цркву, ријетко ко је нешто знао и желио да зна о страдању народа и Цркве – страдању које је било и остало брутално и свакидашње. Страдању људи којима би присталице сада „канонске“ ПЦУ или понегдје и УГКЦ (а понекад и заједно, цјелокупно „антимосковски“ настројено становништво) одузимале њихове цркве – врло често не само историјске цркве, већ и цркве које је сама УПЦ саградила у скорије вријеме.

Дођу ваше комшије и пријатељи, рођаци и браћа и једног дана савјет мјесне заједнице „одлучи“ да вам се узима црква и предаје неком другом. Ви одете на литургију – а црква блокирана. Милиција стоји да „не дозволи даљу ескалацију“ тако што „ни вама ни њима“ не да да служите – иако су често „они“ већ провалили у вашу цркву, Драматичне сцене насиља у коме се људима пријети или се баш туку више су правило него изузетак.
Али, ако је свеопшта апатија учинила да се људи изван Цркве много и не дотиче страдање браће по Цркви у Украјини, те 2018. за писца ових редова је најупечатљивије откриће било постојање људи „у Цркви“ који су толико осјетљиви на сву бол свијета да су непријемчиви за „слике насиља“ у Украјини. Наиме, врло често бих, као одговор на објављиване текстове или послате видео материјале добијао један типски одговор:
„Драги оче,
некада је твоје писање карактерисало ширење разумијевања и љубави, а не насиља и конфликта. Некада си могао да волиш све људе и да у њима видиш само добро. Сада само шириш материјале који пропагирају неразумијевање и мржњу. Извини, али морам то да ти кажем. Зато те молим да ми даље не шаљеш слике православног народа и свештенства у Украјини како се туче међусобно. Ја исувише волим све људе да бих могао да бирам стране, а и осетљив сам на страдање сваког човека, па ме такве слике потресу. Уосталом, какве везе имам ја који се трудим да тешком муком живим мој дан у Београду са неким људима који се туку хиљадама километара од мене?“
Када је у Црној Гори крајем 2019. донесен „закон“ о отимању светиња – ни тада није недостајало таквих коментара, мада у мањем обиму (понешто, сигурно због близине Црне Горе, понешто због тога што су познаници таквог настројења углавном већ прекинули контакт).
О парадоксу човјека чији се хуманизам огледа у љубави према сваком човјеку и према апстрактном човјечанству, али не и ка појединачним људима и њиховим судбинама говорио је већ Достојевски.

Данас се, осим концептуалне недосљедности (заправо: лицемјерја) мора додати и један посебан доживљај свијета: диктатура свеопште емпатије кроз вријеме порађа сасвим безосјећајно биће. Емпатија коју инхибира савремена култура као својеврстан предуслов „доборте“ није освојена, није састрадална љубав човјека који је пропатио и освијестио своје страдање – то је празни конструкт створен, као и читав хоризонт постмодернистичке „стварности“ како би неосвојена „искуства“ прогласио друштвеним врлинама иза којих не стоји ништа. „Емпатија“, „осјетљивост“, „љубав ка човјечанству“ управо су зато толико наглашене и тражене како их не бисмо освајали конкретним састрадавањем и проласком кроз бол. Зато је мјера емпатије – мјера удобности. Дајте ми толико емпатије колико могу да трпим а да ме не заболи. Дајте ми да бринем о пандама. О китовима. О кактусима. Само удаљите од мене ону баку којој неко говори да ће је бацити на бајонет јер је „москаљка“. То је тешко и непотребно за гледање. Тешко јер заиста боли, непотребно јер ништа не помаже да се савремени човјек још дубље самолаже о сопственој дивотности.
Искуства свијета се структуришу: најприсније нам је оно лично, затим слиједи оно наше непосредне околине, затим оно свељудско. Лично доживљавамо као колективно али и као свељудско: када год нешто од тога прескочимо, страда и наша личност, страда наша могућност да будемо људи. Колективно искуство човјека, опет, није само пуки збир рођачких искустава непосредне биолошке заједнице – зато што човјек није животиња већ Боголик (управо зато непотизам, као диктат биологије у сфери оног надбиолошког јесте гријех). Моје искуство се узводи у оно заједничко кроз породицу, ка народу (завјетној заједници или Цркви) од народа/Цркве ка човјечанству.

Прескочи једно од тога – нећеш добити човјека који јесте у стању да осјећа другог човјека. Добићеш свеосјетљивог безосјетљивог надчовјека са лицем свечовјека.
А можда смо га већ добили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: