Нова геополитичка реалност, Јанковић и Лекић у Српском св(иј)ету

„По свим сукобима постоји сукоб локалних елита. Постоји нешто друго што је све видљивије; сукоб који је најстарији, сукоб добра и зла. Трампова кампања је била и на верској и на идеолошкој подели. Он се позива на Јеванђеље и стари завет, где он износи да се бори против добра и зла. И ми сада имамо један феномен, у коме се другу годину за редом забрањује прослава Васкрса, а после празника, те емре попуштају. Иста је ствар и са западом, иако се некада њихов Васкрс потрефи са нашим, дакле, ни њима се не да. Занимљиве се ствари дешавају и у Грчкој, где сваки свештеник пре него уђе да одради службу, мора да се тестира на корона вирус, док остали службеници не. Да ли нам је јасно какав се рат води, онај који има све нивое, од духовног до оног земаљског? У Грчкој ће се Васкрс прославити у суботу, што је невероватно…“, рекао је Слободан Јанковић, члан института за међународну политику и привреду у емисији „Српски св(иј)ет“, чији је гост био и професор Славољуб Лекић поводом тренутне ситуације која је завладала данашњицом.

Алудирајући на трећи светски рат, као и то да за борбу више није потребно оружје, већ нам је тренутна ситуација са пандемијом корона вируса најбољи показатељ “модерног“ рата, професор Лекић говори шта очекује Србе као свеукупан српски свет „Србима ће бити дозвољено да освоје онолико истине колико могу да освоје слободе. Тек оног часа када ми освојимо свој светонадзор и успемо да победимо овај трећи светски рат, који је у току и у којем је промењена природа и начин ратовања, ми ћемо бити слободни. Више се не ратује за територије, већ за идеје. Ово се показало и у току претходних годину дана у Црној Гори, величанственим литијама, када је СПЦ показала да једина има духовне ресурсе који су довољни да омогуће да ми уђемо у талас иновација на један миран начин, који нас очекује, као и то да уђемо као један консолидовани народ“.

О ситуацији на Блиском истоку, Јанковић говори следеће:

„На Блиском истоку се ситуација закувава већ дуже време и свака ситуација која се догоди на Блиском истоку, има и те како велики одраз на Балкану. Колико год је Балкан мали и територијално и по броју становника, постоји нека веза. То се видело и ’91 године када је кренуо рат у Ираку, па се та нестабилност ширила и по Блиском истоку, а онда и код нас. У тренутку када се код нас закувава овим нестабилним документима , исто тако се кува и тамо“.

Јанковић такође указује на тренутну сарадњу у Сирији, између Ирана, Русије и Турске, која није идилична. Наводи и да су супротстављени интереси, а да су Турци ушли у сарадњу да би осигурали део економије за себе. Он закључује да се Турска ипак замерила Русији, али и да Русија дуго памти.

Однос Сједињених Америчких Држава према источним државама, само за време Трампа, Лекић описује кроз следеће речи „Трамп је видео да САД нема довољног људског ресурса. Хтео је да створи базу људи, која ће учествовати у новом поретку. Ништа није могао да уради по том питању. Није успео да створи стручну базу која би била подлога за даље. Сваки инсајдер из Кине, Русије или Немачке, савршено зна, ако немаш људе који спроводе одређени светонадзор. Јер, шта вреди ако немаш никога ко ће бити у његовом оквиру“, који такође додаје да се русофобија одржала све до доласка Трампа, од када се ствари мењају. Трамп је био недовољно агресиван, попустљив, али је био при оптималном решењу САД-а. Америчка елита је преузела ризик на целом ободу СССР-а, па Лекић закључује да су Срби јеидни народ на простору Евроазије са колосалним искуством.

„Трамп је хтео да врати војску, индустрију и да направи нову врсту Монроове доктрине. Он је био најближи решењу које би Американцима помогло да се потпуно реорганизују. Хтео је да допуни део Северне Америке, латинском Америком по цену нуклеарног рата. Идеја је била да се уђе у нови талас технолошких иновација, а постојале су реалне могућности да се то обави и пре Пекинга, пре Немаца, пре Руса“, додао је Лекић, док Јанковић говори како се промоција која нам стиже са запада у последњих 20 година односи на све противхришћанске вредности. „До слободе се не долази преговорима“, закључује Јанковић.

О предстојећој ситуацији у САД-у, којом управља Бајден, Лекић говори следеће:

„Мислим да се у четворогодишњем Бајденовом мандату губе драгоцене четири године. Може се десити да преживе на војном плану, али постоји могућност да дође до јаког сигнала после ког остатак света не би Америку осликавао као силу број један. Унутрашњи фактори јесу хомогени када су у питању спољнополитички амерички интереси, али је чињеница да је њихова ресурсна база исцрпљена.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: