Нова премијера у ЦНП-у: Шекспиров „Хамлет“ у режији Ане Вукотић

Пише: Проф. др Драган Копривица

Да се ЦНП коначно враћа себи и матичном изразу најбољи доказ је премијера „Хамлета“ 4. јуна на великој сцени Националног театра.

Након гостовања извиканих редитеља из региона, који су сцену ЦНП-а засипали овјешталим читањима познатих комада, најчешће обнављајући своје већ урађене режије, овог пута смо имали лијепу прилику да видимо „Хамлета“ с нашим домаћим печатом, са новим сценским читањем класичног текста, у визији наше редитељке, Ане Вукотић, која је у свом задатку вишеструко успјела.
Комади редитеља са стране нијесу могли имати наш национални и духовни печат, јер су исписивали своје позоришне знакове и матрице, далеке од нашег духовног миљеа, притом најчешће у равни већ виђеног, па је брисање граница у умјетности бивало депласирано.

За будућност нашег театра од посебног значаја је да се на његовој сцени доминантно огледају редитељи са нашег културног тла, који у себи носе овдашње духовне обрасце и оригиналне матрице, а не гостујући, увјерени да нашу “незнавену” публику могу засјенити нечим што је она, у ствари, већ одавно и видјела и превазишла.
„Хамлет“ Ане Вукотић је вишеструко наслојен архетипским сликама управо са нашег тла, симболима нашег географског миљеа, уз више укомпонованих знакова који гледаоцу дају прилику да буде активан судионик сценског дешавања, да препозна сценске симболе матичног духовног миљеа.
У духу меридијана којем припада, редитељка је Шекспирову причу префињено и иновативно лоцирала сценографијом, стилизованом сликом црногорског крша, урвина и амбиса, у којима обитава човјек наших брда као у свом природном окружењу.

Као додатни моменат увела је и ефекте ротационе сцене, луцидно приказујући тектонске поремећаје, помјерање тла и рушилачку снагу стихије, метафорички указујући на ломове и потресе у душама Шекспирових јунака. Притом их је смјестила на косу раван, као антиципацију клизања социума у неповрат, у провалију и подземни свијет, који пријети Шекспировим јунацима, као и нама самима данас.
Од стилизованог кршевитог тла с провалијама Ана Вукотић прави и лавиринт, у којем се, по њеној визији, Шекспирови јунаци промећу као изгубљене душе тражећи одговоре на питање „бити или не бити“.

На овај начин, елеменатима сценографије редитељка „лоцира“ драму на наше духовно и географско тло, уз цио круг питања око којих се радња развија, а једно од круцијалних је трагање за изгубљеним временом и смислом постојања. Уз ово, од посебног значаја је што су ликови из класичног пребачени у алтернативни израз и поетику алтернативног театра, у којем се глумци ЦНП-а и иначе увијек изврсно сналазе.

Ана Вукотић је храбро одбацила досадашња читања Шекспировог „Хамлета“, познате и овјештале клишее, и испричала своју редитељску причу не уз мале ризике. Али показујући да се Шекспир може учитати и новим, провокативним редитељским рукописом.

Класично штиво јој је тако послужило као полазишна тачка за маштовите фантазмагоричне слике о јунацима, избаченим на хриди, далеко од равне Данске. А тиме смо добили оригиналан помак, сценско „ближење“ „Хамлета“ нашем крајолику.

Како је комад текао, стицао се и снажан утисак да редитељка прави надахнуте асоцијације и на камено доба и пећинске људе, који у планинским врлетима, скачући преко амбиса са стијене на стијену, на прапочетку људског рода имају право и способности да постављају круцијална питања о сврси људске заједнице и смислу живљења.
На крају комада редитељка вјешто користи и надувавање пластичних плахти, у равни симбола, говорећи сценским језиком, метафорично, о пренапрегнутости психе, која се енормно и канцерогено шири до пуцања и душевних ломова.

Кроз овакве редитељске помаке Ана Вукотић се с правом одбранила и од доминације штива, и залажења у литерарни театар, полазећи од аксиома да позоришни угођај представља спој хармонично повезаних елемената, текста, режије, глуме, сценографије, мизансцена, музичких и свјетлосних ефеката, костима…
Након одгледане премијере стиче се позитиван дојам да је ријеч о управо нашем читању „Хамлета“, о визури пријемчивој нашој, али и не само нашој публици. Тако смо добили модерно читање Шекспира у равни наше духовности и поимања театра, уз маштовита рјешења редитеља, који је управо из Црне Горе, и који је понудио своју визију читања Шекспира. Зато сад имамо представу у ЦНП-у која не одише туђом редитељском руком, него нашим аутохтоним приступом.

Алтернативно, модерно извођење класичног штива по редитељском рукопису Ане Вукотић, уз све ризике око прихватања код публике, навикле на класични театар, представља зато зрак свјетла у стереотипима страних редитеља, који су се мијењали у нашем Националном театру.
Вукотићева се изборила за своје право да режија не буде “пратећи вокал” у укупном сценском дешавању, али је уједначени ансамбл ЦНП-а имао и довољно простора за игру и надигравања на отвореној сцени, те смо видјели читаву серију глумачких огледања.

Стога би због кохерентног ансамбла и колективних домета можда било и незахвално издвајати појединачне роле, те је најреалнији закључак да су сви глумци задатке испунили перфектно и по захтјевима редитељке.

Главну улогу игра Момчило Оташевић, а у осталим се појављују Дејан Иванић, Ана Вујошевић, Ана Вучковић, Зоран Вујовић, Петар Бурић, Александар Радуловић, Душан Ковачевић, Петар Новаковић, Александар Гавранић, Јелена Минић и Соња Вукићевић.

Аутору овог приказа остаје једино жал што у пројекту своје мјесто није нашла и данас сигурно највећа глумица нашег Националног театра, Нада Вукчевић, са њеним особеним нервом за поетику алтернативног театра.
Ана Вукотић прави одређене помаке и на микроплану, на примјер, кроз своја виђења коријена Хамлетове буке и бијеса. Тако једна сцена са главним јунаком и мајком директно говори о присуству Едиповог комплекса, што је редитељка фино дозирала и стилизовала избјегавајући елементе ласцивности.
У сваком случају, синергија редитељског и глумачког израза, уз несумњив драматуршки учинак Божа Копривице, уз сценографију (Нумен + Вања Магић), костиме (Лео Кулаш, асисенткиња Лина Лековић), кореографију (Соња Вукићевић), уз композиторски учинак (Rambo Amadeus & Digital Mandrac), дизајн свјетла и пројекцију (Иван Лушичић Лиик и Миломир Маловић), уз учинке преводиоца, Зорана Пауновића, и лектора, Јелене Шушањ, као и извршне продукције (Нела Оташевић), уз послове на организацији пројекта (Вукосава Томовић), све ово иде у прилог оцјени да је у ЦНП-у направљен озбиљан и квалитетан драмски пројекат, којем слиједе бројна извођења, као и наступи на фестивалима.
Овог пута комад ће носити конкретно наш печат по много чему, особито због редитељских рјешења Ане Вукотић, и на тај начин нас аутентично представљати и у другим културним срединама. Све наведено омогућило је бројној публици у ЦНП-у да на премијери у препуној сали осјети снажан и вишеструк сценски угођај који траје. Хвале вриједан је и податак да су све сљедеће репризе унапријед одавно распродате.
Овај озбиљно урађени пројекат ЦНП-а не треба да чуди тим прије што је Ани Вукотић досад већ додијељен значајан број угледних признања: за “Дон Жуана” у Ријеци Специјална награда “Вељко Маричић” за савремено читање драмске класике, за исту представу и награда “Ардалион” за најбољу режију (Фестивал у Ужицу, 2010) уз још двије награде за исти пројекат.

“Смртни гријеси” на првом фестивалу црногорског театра (2007) проглашени су за најбољу представу, а Вукотићевој додијељена награда за најбољу режију, уз још нека признања за исти пројекат (награда ЦНП-а и друге); за комад “The Beaty Qyeen” на “Славија фесту” 2005. у Београду добила је и награду “Дон Кихот” за најбољу представу у цјелини, итд.
Куриозитета ради, уз све ово, треба навести чињеницу да је Ана Вукотић, као запослени редитељ у ЦНП-у од 2002. године, у својој матичној кући, за скоро двије деценије, добила зелено свјетло да режира, словом и бројем, свега шест представа!
Садашњој Управи ЦНП-а тим прије треба честитати на значајнијем укључивању домаћих редитеља, прво изврсног Горана Булајића, а сад и Ане Вукотић, јер су раније до неукуса фаворизовани страни редитељи, па је много тога личило и на класичне тезге без покрића. А домаће снаге бивале на редовном стенд-бају одавде до вјечности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: