Нова Турска, по рецепту султана Мехмеда Другог Освајача

Историја се понавља: високи турски званичник заложио се да стамболска Аја Софија поново буде џамија, уместо музеја.

Булент Аринч, заменик премијера Турске Републике, исте оне Ататуркове државе која је, одмичући се од османске прошлости, привела световној функцији некадашњу највећу хришћанску богомољу, претворену у џамију, казао је:

• Гледамо у ову невину Аја Софију и желимо да се ускоро врате њени срећни дани.

Према његовим речима, у прошлости је „било могуће прихватити да бивше џамије раде као музеји“, али „данас постоји другачија Турска“.

А тој, новој (?!) Турској је, изгледа ближи султан Мехмед Други Освајач, него Мустафа Кемал Ататурк.

Славни владар из 15. века, Мехмед, чија се животна сага у малограђанској верзији још не приказује на телевизијама Београдског пашалука – онај исти што је у Османско царство увео обичај братоубиства на врху – заузевши 1453. Цариград и поклавши немало становника, дао је да се „закуцају“ минарети на ромејску Цркву Свете Мудрости (грчки, Аја Софија).

Таква Аја Софија, са невиношћу узетом још крајем Средњег века, дочекала је пад последњих султана и долазак великог реформатора Кемал-паше. Он, Ататурк, у преводу отац Турске (пре њега Турци углавном нису ни имали презимена), скинуо је свом народу фесове и фереџе, а Аја Софија је дошла на ред 1931. године, када је џамија затворена. Није, дабоме, могла поново да буде православна црква, јер су се Грци из Стамбола и храмови њихове вере у модерној Турској тек нашли у небраном грожђу, али је 1935. постала – музеј. Из вековне копрене су тада изронили и раскошни мозаици Аја Софије, а четири велика минарета су остали око ње, као стража.

Господин Аринч би у данашње време да врати велелепну грађевину у друштво више од 3.000 стамболских џамија. Неће бити прва: по једна грађевина по имену Аја Софија у градовима Трабзон и Изник већ је преобраћена у исламску богомољу. То се тумачи као тест за сличан подухват у Цариграду.

Храм Свете Мудрости (Аја Софија) подигнут је у шестом веку Нове ере, вољом великог византијског цара Јустинијана, а дело је физичара Исидора из Милета и математичара Амтемија из Тралеса. Материјал је довезен из свих делова царства – са три континента – а храм је градило више од 10.000 људи. Градња је трајала нешто мање од шест година.

Тестова је, истини за вољу, до сада било довољно.

Премијер Ердоган, који (контра)реформише Турску на почетку 21. века, засада је говорио да стамболску лепотицу не треба дирати – али, бар ми у медијима знамо шта је „спиновање“ и испипавање пулса (секуларне и друге) јавности. Међу људе се пусти „бува“ – а идеално је ако то уради неко високопозициониран као заменик премијера – онда се поведе расправа, па на крају и премијер мора да заузме гледиште какво жели већина његових присталица. Тако се у политици „мењају мишљења“. Имам оближње Плаве џамије прошлог месеца је већ тражио да се Аја Софије поново „приведе намени“ – наводно, да би се некако изборили са огромним бројем муслиманских верника током празника.

Идуће године у Турској су избори, а владајућа Ердоганова Партија правде и прогреса нада се – реизбору. И за то има одличне шансе.

Ердоган је минулих година често говорио о потреби да се одгоје „религиозније генерације“. И, заиста, Турска се променила, толико да је женско урбано становништво поново вољно да обмотава главу на улици, а мушкарци мање пију пиво. Овог месеца, Ердоган је сугерисао да би невенчаним мушким и женским студентима ваљало забранити да живе заједно, чак и изван универзитетских домова.

Великим владаром се, међутим, не може постати док се промене не објаве, на свечани начин, и са светог места, симбола свете победе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: