Nova Turska, po receptu sultana Mehmeda Drugog Osvajača

Istorija se ponavlja: visoki turski zvaničnik založio se da stambolska Aja Sofija ponovo bude džamija, umesto muzeja.

Bulent Arinč, zamenik premijera Turske Republike, iste one Ataturkove države koja je, odmičući se od osmanske prošlosti, privela svetovnoj funkciji nekadašnju najveću hrišćansku bogomolju, pretvorenu u džamiju, kazao je:

• Gledamo u ovu nevinu Aja Sofiju i želimo da se uskoro vrate njeni srećni dani.

Prema njegovim rečima, u prošlosti je „bilo moguće prihvatiti da bivše džamije rade kao muzeji“, ali „danas postoji drugačija Turska“.

A toj, novoj (?!) Turskoj je, izgleda bliži sultan Mehmed Drugi Osvajač, nego Mustafa Kemal Ataturk.

Slavni vladar iz 15. veka, Mehmed, čija se životna saga u malograđanskoj verziji još ne prikazuje na televizijama Beogradskog pašaluka – onaj isti što je u Osmansko carstvo uveo običaj bratoubistva na vrhu – zauzevši 1453. Carigrad i poklavši nemalo stanovnika, dao je da se „zakucaju“ minareti na romejsku Crkvu Svete Mudrosti (grčki, Aja Sofija).

Takva Aja Sofija, sa nevinošću uzetom još krajem Srednjeg veka, dočekala je pad poslednjih sultana i dolazak velikog reformatora Kemal-paše. On, Ataturk, u prevodu otac Turske (pre njega Turci uglavnom nisu ni imali prezimena), skinuo je svom narodu fesove i feredže, a Aja Sofija je došla na red 1931. godine, kada je džamija zatvorena. Nije, dabome, mogla ponovo da bude pravoslavna crkva, jer su se Grci iz Stambola i hramovi njihove vere u modernoj Turskoj tek našli u nebranom grožđu, ali je 1935. postala – muzej. Iz vekovne koprene su tada izronili i raskošni mozaici Aja Sofije, a četiri velika minareta su ostali oko nje, kao straža.

Gospodin Arinč bi u današnje vreme da vrati velelepnu građevinu u društvo više od 3.000 stambolskih džamija. Neće biti prva: po jedna građevina po imenu Aja Sofija u gradovima Trabzon i Iznik već je preobraćena u islamsku bogomolju. To se tumači kao test za sličan poduhvat u Carigradu.

Hram Svete Mudrosti (Aja Sofija) podignut je u šestom veku Nove ere, voljom velikog vizantijskog cara Justinijana, a delo je fizičara Isidora iz Mileta i matematičara Amtemija iz Tralesa. Materijal je dovezen iz svih delova carstva – sa tri kontinenta – a hram je gradilo više od 10.000 ljudi. Gradnja je trajala nešto manje od šest godina.

Testova je, istini za volju, do sada bilo dovoljno.

Premijer Erdogan, koji (kontra)reformiše Tursku na početku 21. veka, zasada je govorio da stambolsku lepoticu ne treba dirati – ali, bar mi u medijima znamo šta je „spinovanje“ i ispipavanje pulsa (sekularne i druge) javnosti. Među ljude se pusti „buva“ – a idealno je ako to uradi neko visokopozicioniran kao zamenik premijera – onda se povede rasprava, pa na kraju i premijer mora da zauzme gledište kakvo želi većina njegovih pristalica. Tako se u politici „menjaju mišljenja“. Imam obližnje Plave džamije prošlog meseca je već tražio da se Aja Sofije ponovo „privede nameni“ – navodno, da bi se nekako izborili sa ogromnim brojem muslimanskih vernika tokom praznika.

Iduće godine u Turskoj su izbori, a vladajuća Erdoganova Partija pravde i progresa nada se – reizboru. I za to ima odlične šanse.

Erdogan je minulih godina često govorio o potrebi da se odgoje „religioznije generacije“. I, zaista, Turska se promenila, toliko da je žensko urbano stanovništvo ponovo voljno da obmotava glavu na ulici, a muškarci manje piju pivo. Ovog meseca, Erdogan je sugerisao da bi nevenčanim muškim i ženskim studentima valjalo zabraniti da žive zajedno, čak i izvan univerzitetskih domova.

Velikim vladarom se, međutim, ne može postati dok se promene ne objave, na svečani način, i sa svetog mesta, simbola svete pobede.