Новак Ђоковић: Дјеци сам дао имена по Светом Стефану и Тари

Најбољи тенисер свих времена, човјек који је освојио рекордна 24 гренд слем турнира и помјерио границе у том спорту, Новак Ђоковић дао је први интервју за РТЦГ, у којем се осврнуо на актуелну ситуацију у својој каријери, тенису, највећим великанима спорта, али и Црној Гори и нераскидивој повезаности с њом.

На почетку интервјуа, који је водио Владо Јовићевић, Ђоковић је казао да је повреда са Аустралијан опена санирана и да ће учествовати на Мастерсу у Дохи, који се игра сљедеће седмице.

„Хвала вам на питању. Повреда је скоро сто одсто санирана. Имам зелено свјетло од медицинског тима да могу да тренирам, да могу да се спремам. На распореду је наредни турнир у Дохи, у Катару, и он почиње за осам дана, тако да имам довољно времена да се припремим и радујем се новим изазовима. Мислим да сам добро започео годину. Наравно, постоји жал због тог полуфиналног меча који сам морао да предам након првог сета против Александра Зверева, иначе на гренд слему на којем сам историјски биљежио своје најбоље резултате у каријери. Али добро, шта је ту је. Надам се да ме повреде неће ометати, јер сам свој најбољи меч од олимпијског финала прошле године управо одиграо у четвртфиналу против Алкараса, када сам се повриједио, али сам завршио меч. Ипак, квалитет тениса који сам тада пружио ми даје снагу и охрабрује ме за нека нова дјела“.

На питање да ли је прежалио такву ситуацију у Мелбурну, Ђоковић је одговорио да јесте.

„Па, јесам. Знате шта, у нашем спорту је веома важно да врло брзо преболите поразе и да наставите даље, јер у супротном ћете остати – да тако кажем жаргонски – заглављени и у простору и у времену. Немате просто тај луксуз да превише размишљате и да жалите за оним што сте пропустили. Морате да окренете нови лист, а добра ствар у тенису је то што распоред заиста доноси много турнира – сваке седмице или кроз двије-три долази неки нови изазов, неки велики турнир на којем можете поново да се докажете, и то прије свега себи, а и другима.

И то је, у суштини, сада нека моја фаза каријере – да кажемо завршна – која траје, а не знам колико ће још трајати, јер краја још нема на видику. Покушавам да што више уживам на терену, јер сам, наравно, веома поносан на све што сам постигао и на сва достигнућа у својој каријери. Све што сада учиним је, да кажемо, неки бонус, али ми у исто вријеме представља и подстицај и изазов да докажем себи и другима да и даље могу да се такмичим на највишем нивоу и да будем конкурентан за највеће титуле.

Несумњиво је да и даље тежим ка освајању титула и надам се да ће доћи још неки гренд слем. Да ли Ролан Гарос, да ли Вимблдон, да ли УС опен… У посљедњих четири-пет година играо боље на Ролан Гаросу и на шљаци него што је то био случај у првих 10-15 година каријере, што је помало парадоксално

Споменули сте Алкараса – имамо Алкараса и Синера, па и Зверева, који су тренутно најбољи тенисери данашњице. То су момци који су јако млади, перспективни, гладни побједа и доказивања. И мени је то заиста нови изазов. Након свих ових година професионалног бављења тенисом – сада прослављам 20 година професионалне каријере – морам да пронађем нови изазов, да подстакнем себе, да се охрабрим и да се погурам. Да устанем ујутру и кажем себи: ‘Желим да тренирам чак и више него до сада, како бих успио да побиједим овако младе момке на великим турнирима’.

И даље у мени има тог жара, ватре и пламена. Док год је то случај, наставићу да се бавим тенисом“.

Тенисер који је оборио све рекорде – 24 гренд слема, 99 титула – наставља да помјера сопствене границе у игри „сам против себе“. На питање гдје види своју шансу и како гледа на ову фазу своје каријере, казао је:

„Прије него што вам директно одговорим на то питање, желио бих само да се осврнем на неку, да кажемо, филозофију приступа. Разне фазе моје каријере захтијевале су различит, рекао бих, мало другачији приступ. Сада, у овој фази, налазим се негдје између осјећаја да заиста желим да уживам у плодовима свог рада и свега онога што сам постигао и потребе да мало растеретим себе огромног терета, притисака и очекивања – прије свега својих, а затим и свих других, који када ме гледају очекују да побиједим у 99% мечева.

То јесте привилегија, наравно, али након година и година таквог притиска долази до замора материјала, да тако кажем, и то се онда одражава кроз повреде, можда и мањак мотивације итд. Тако да сам између тог осјећаја и онога у чему сам се увијек добро сналазио и за шта сам добро истрениран – а то је ментални склоп у којем стално тежим ка томе да освајам титуле и гдје је све осим титуле за мене неуспјех. Тај менталитет ми је сигурно помогао, али у неким фазама моје каријере и одмогао.

Зато покушавам да пронађем неки баланс у свему томе. Несумњиво је да и даље тежим ка освајању титула и надам се да ће доћи још неки гренд слем. Да ли Ролан Гарос, да ли Вимблдон, да ли УС опен… Споменули сте да сам хронолошки гледано најбоље играо на Вимблдону, најконстантније долазио до финала у посљедњих десетак година. Ипак, сматрам да сам можда у посљедњих четири-пет година играо боље на Ролан Гаросу и на шљаци него што је то био случај у првих 10-15 година каријере, што је помало парадоксално.

Што се тиче јубилеја – стота титула може да дође можда већ у Дохи, не знамо. Надам се. На сваки турнир долазим са жељом да побиједим, али уз подсјетник да се, у својој 38. години, након свих ових успјеха, трудим да се мало растеретим и уживам у свему томе.

Често чујемо од спортиста да треба уживати у тренутку, бити присутан у њему. Али то је, како бих рекао, много лакше рећи него постићи на терену. Када сте индивидуални спортиста, не можете да се ослоните на некога. Не можете да тражите замјену, не можете да одете на паузу, на клупу, на неколико минута, па да се вратите. Ако нешто крене низбрдо, изгубили сте меч и испали с турнира. Такав је формат – поприлично суров. Зато себи не можете да дозволите луксуз опуштања, не само на терену, него и ван њега.

Одрастао сам уз људе – прије свега родитеље – и људе који су заиста стручни у спорту и животу, који су ми пренијели велику мудрост и знање и који су ме научили дисциплини. Ја, заправо, не знам да радим ствари 99 одсто, само 100 одсто када је у питању тенис. Стално тражим нове начине да иновирам своју игру, напредујем, усавршавам се. Јер је то једини начин. Ако останем на истом мјесту и покушам да одржим неку тзв. стагнацију или статус кво, то заправо значи регресију, јер сви остали напредују и иду даље.

Зато, сваком турниру приступам са оптимизмом и великим циљевима“.

Менталитет најбољих – Шта повезује Ђоковића, Роналда, Леброна и Месија?

Новак Ђоковић 22. маја пуни 38 година. Лионел Меси је његов вршњак, Кристијано Роналдо и Леброн Џејмс имају по 40 година. Та четворка и даље доминира свјетским спортом. Шта Ђоковић види као заједничку црту код њих?

„Па мислим да је менталитет, прије свега, то неко везивно ткиво нас, шампиона из различитих спортова. Наравно, сваки спорт има своје специфичности, детаље, и у биомеханичком смислу постоје упоредиве ствари и покрети, али сваки спорт је јединствен. Међутим, када је у питању менталитет, заиста видим да имамо много тога заједничког.

Игром случаја, познајем Кристијана Роналда и Леброна Џејмса боље него Месија, иако сам и њега упознао. Имао сам прилику да се увјерим, кроз разговоре и начин на који раде, па и кроз неке заједничке тренинге, да имамо сличан приступ. Дакле, чак и када нико не гледа, када се тренира далеко од камера и публике, посвећеност је једнака, ако не и већа, него када сте пред очима јавности. То је нешто што ме импресионира код свих имена које сте споменули.

У свакој генерацији увијек има харизматичних тенисера који се истичу, како стилом игре, тако и понашањем. Један који се посебно издваја је Карлос Алкарас. Он просто одушевљава људе својим потезима, али и понашањем – поштовањем према противницима, судијама, скупљачима лоптица. То је нешто што је заиста лијепо видјети

Дивим се свима њима и изузетно их поштујем. Њихова истрајност ме инспирише. Вјерујем да је то и обострано – као што је био случај са Федерером и Надалом, мојим највећим ривалима у историји тениса. Ми смо једни друге вукли напријед. Постао сам тенисер какав јесам управо због ривалстава с њима. На почетку каријере су ме побјеђивали у свим великим мечевима и турнирима, и морао сам да пронађем начин да их надиграм на највећим сценама. Кроз то усавршавање и надметање спознао сам себе и свој потенцијал и схватио да је – заиста – небо граница.

Тако гледам и на велике шампионе из других спортова и заиста им честитам на фантастичним каријерама“.

Крајем 70-их и почетком 80-их година имали смо врло квалитетне и харизматичне тенисере – Мекинроа, Бјорна Борга, Џимија Конорса, који и даље држи рекорд по броју освојених турнира. Након њих су дошли једнако харизматични Андре Агаси и Борис Бекер, па хладнокрвни Иван Лендл, пословично мирни Швеђанин Стефан Едберг. А онда су се појавила тројица можда и најхаризматичнијих тенисера – Ђоковић, Надал и Федерер.

Да ли данашњи тенисери, предводници новог таласа, имају ту врсту харизме? И колико је она важна за тенис на глобалном нивоу?

„Знате како, љествица је подигнута веома високо и новим генерацијама је тешко да се докажу, јер су очекивања огромна – не само у тениском и резултатском смислу, већ и у људском, карактерном, као и у смислу бренда. Како поставити ствари? Како инспирисати нове генерације младих људи широм свијета који воле спорт? Како их привући ка тенису, како усмјерити пажњу више ка овом спорту?

Мислим да у свакој генерацији увијек има харизматичних тенисера који се истичу, како стилом игре, тако и понашањем. Један који се посебно издваја је Карлос Алкарас. Он просто одушевљава људе својим потезима, али и понашањем – поштовањем према противницима, судијама, скупљачима лоптица. То је нешто што је заиста лијепо видјети.

Такође, лијепо је видјети ривалство између њега и Синера. Сјећам се њиховог меча прошле године у Индијан Велсу. Дошло је до кратког прекида, мислим због кише. Обично, када тенисери напуштају терен, један иде први, други иза њега. Али они су ходали заједно, смијали се, разговарали – а играли су финале! То је, по мени, прелијепа слика и порука која се шаље. Нешто што је, вјероватно, прије 15-20 година било потпуно незамисливо.

Ви сте споменули неке гиганте, заиста дивове и легенде нашег спорта, који су нама трасирали пут и омогућили да уживамо у овако глобалном, популарном спорту који нам је много дао. Свако од њих је обиљежио историју тениса и оставио легат који смо дужни да поштујемо и наслиједимо. Морамо бити свјесни да ниси број један на свијету само због својих резултата и остварења – већ мораш осјећати и одговорност према насљеђу свих оних великана који су прије тебе омогућили ову платформу у којој данас уживамо.

Вјенчао сам се са супругом на Светом Стефану 2014. године. Нашем сину дали смо име Стефан по Светом Стефану, нашој Тари по Тари. Толико је много веза које ме чине поносним и срећним што ми коријени потичу из Црне Горе. Надам се да ћу у будућности проводити још више времена овдје, јер овакве љепоте ниђе на свијет нема

Свака генерација носи нешто своје, времена су другачија. До прије 10 година није било друштвених мрежа. Мобилни телефони су постали свеприсутни тек прије 20-25 година. Није прошло много времена, али друштво се драстично промијенило. Старије генерације можда критикују млађе тенисере и спортисте да превише користе телефоне, да се превише изражавају на друштвеним мрежама… Али то је једноставно дио данашњег времена – носи са собом предности, али и мане.

Што се тиче мана, оно што примјећујем је мањак концентрације, фокуса и присутности. То не утиче негативно само на игру, већ и на све остало. Човјек мора бити свјестан својих обавеза – и према медијима, и према спонзорима, и према навијачима, свима треба посветити пажњу. А опет, мораш пронаћи начин да регенеришеш енергију како би могао да то изнова радиш сваки дан.

Тенис је у добрим рукама, али ми – нас тројица, четворица – поставили смо веома високе стандарде“.

Наравно, није могло без питања о Црној Гори. Колега Јовићевић осврнуо се на Вимблдон и прво освајање „незваничног првенства свијета“ 3. јула 2011. године, као и на дочек у Београду, гдје се поред Ђоковића на бини нашао и његов, данас преминули, ђед Владо.

„Емотиван сам када споменете мог покојног ђеда, јер сам велики дио дјетињства провео с њим. Увијек је био ту када ми је био потребан – када су родитељи морали да раде, када нисам имао с ким да идем на тренинге или да попричам. Он је увијек био ту. Био је посебан човјек, посебна душа у мом животу, и даље јесте.

Његова веза с Црном Гором била је нераскидива, не само за њега, него и за свакога ко је живио с њим. Љубав према Црној Гори пренио је на све нас. Задржао је свој црногорски нагласак, идентитет, начин хода, говор, понашање – до посљедњег даха. Био је изузетно поносан на то, и ја сам веома поносан на своје коријене. Моји су с Чева дошли у Никшић, у Јасеново Поље, а посљедњих пет-шест година сваке године долазимо у Црну Гору, најчешће на приморје. Овдје радим пуно припремних тренинга, овдје одмарам.

Вјенчао сам се са супругом на Светом Стефану 2014. године. Нашем сину дали смо име Стефан по Светом Стефану, нашој Тари по Тари. Заиста не знам шта бих још додао – толико је много веза које ме чине поносним и срећним што ми коријени потичу из Црне Горе. Надам се да ћу у будућности проводити још више времена овдје, јер овакве љепоте ниђе на свијет нема“, уз осмијех је рекао Ђоковић.

Пуни батерије у Црној Гори: Припреме, одмор и посебна енергија

А сваки пут када сте пунили батерије у Црној Гори, то се рефлектовало на постизање највећих успјеха?

„У Порто Новом и на теренима Словенске плаже спремао сам се пред Олимпијске игре у Паризу. То ми је била жеља, јер већи дио припрема волим да радим у приватности – тада имам максималну концентрацију и посвећеност. Тако могу у миру да радим на одређеним аспектима игре.

Али повремено волим да осјетим и присуство публике. Као што је то био случај пред Олимпијске игре – осјетио сам да ми је потребно мало подршке. Била је љетња сезона, пуно људи је дошло на трибине, подржало тренинг и дало ми вјетар у леђа. Искрено вјерујем да је то био један од великих разлога зашто сам на Олимпијским играма у Паризу осјетио толику инспирацију и мотивацију.

Обично долазимо љети, али био сам овдје и зими. Моја мајка – поготово она – често долази. То ми је занимљиво, јер су са очеве стране сви из Црне Горе, али се она заљубила у ову земљу. Сада сваки викенд гледа да искористи прилику да дође.

Био сам и на Дурмитору прије неколико година, први пут зими. Зима тамо је сурова, али је љето невјероватно лијепо. И кажем – када год имам слободног времена, долазићу у Црну Гору. Прија ми да овдје проводим приватно вријеме, прија ми да тренирам, јер имам одличне услове. Вријеме је идеално, нарочито љети, јер тенис је спорт који јури сунце, спорт који се игра напољу.

Људи су изузетно љубазни – било у Бококоторском заливу, Будви, гдје год да се појавим, добијам много подршке, поштовања и разумијевања. Свима је стало да изађу у сусрет. А мени је посебно драго када видим пуно дјеце, јер желим да се дјеца баве спортом – да ли тенисом или било којим другим, само да буду напољу, да јуре лопту. То је најздравији могући начин одрастања“.

Свети Стефан и Аман: Ђоковић као медијатор у рјешавању проблема

Ако погледате чињеницу да је Свети Стефан већ три године затворен, да ли ћете се сада можда и више бавити тим питањем, као глобални амбасадор?

„Па јесте, то је један од разлога зашто сам овог пута посјетио Црну Гору. Учествовао сам у састанцима, покушавајући да, у улози глобалног амбасадора Амана, од прошлог августа дјелујем као нека врста медијатора и, можда својим утицајем и присуством, помогнем у рјешавању те ситуације. Сигуран сам да то не одговара никоме, јер вјерујем да је у општем интересу Црне Горе да један од највећих и најважнијих хотелских брендова на свијету – Аман – остане овдје и поново отвори Свети Стефан. То је сада већ историјски хотел, мјесто на којем смо се моја супруга и ја вјенчали прије 11 година.

Откада сам постао глобални амбасадор, имао сам прилику да у посљедњих шест мјесеци сретнем много људи који су деценијама клијенти Аман хотела широм свијета. Пријатно сам се изненадио колико њих је споменуло Свети Стефан и Црну Гору – колико им је жао и колико тугују што не могу да се врате, да буду гости хотела.

Разумијем да постоје многе компликације и комплексности, али ово су били први иницијални разговори и надам се да ће ускоро доћи до рјешења, јер је то у интересу свих“.

Мала земља – велики шампиони: Феномен Црне Горе у спорту

За крај, поставио бих вам једно питање које можда захтијева феноменолошки приступ. У једном тренутку, ви и Милош Раонић играли сте велико финале. То је Јасеново Поље, Жабљак – 50 километара ваздушне линије. Из Пиве потиче Никола Јокић, који је данас апсолутно најбољи играч свијета. Богдан Богдановић је из Плужина. Дејан Савићевић је у једном тренутку био вјероватно најбољи фудбалер Европе – због њега сте и почели да навијате за Милан. Црна Гора је дала најбољег рукометаша свијета у 20. вијеку – Веселина Вујовића. Тако мала земља, а толико спортиста на највећем нивоу. Имате ли објашњење за то?

„Гени су сигурно прво што се логично намеће. Када кажем гени, мислим и на историјско насљеђе, на претке који су дали живот како бисмо ми данас имали прилику да живимо у оваквој љепоти и слободи. Та снага, истрајност, храброст, чојство – све је то уткано у наше гене. Сигуран сам да је то основни и фундаментални разлог успјеха.

Али има нечега и у природи, у овом ваздуху, води, храни, менталитету. Вјерујем да је то добитна формула. Ипак, да то не би остало само на случају, већ постало нешто систематски одрживо, надам се да ће се ствари на државном нивоу, када је спорт у питању, унаприједити.

На примјер, на Приморју, гдје сам провео пуно времена посљедње три-четири године тренирајући и одмарајући, примијетио сам недостатак јавних спортских игралишта за дјецу. Надам се да ће се то промијенити, јер то мора да се промијени.

Одрастао сам и у Црној Гори, када сам био дијете, али и у Београду, гдје сам рођен и провео највише времена. Такође, на Копаонику сам проводио 90 одсто времена када нисам био у школи – тренирајући напољу. Да ли је била зима, љето, киша или јесен – није било важно. Ми смо били напољу, играли смо се на игралиштима. Имали смо могућност, имали смо друштво.

То је оно што је данас јако важно. Причамо о новим генерацијама, о мобилним телефонима, о дигиталном времену. Много се ствари данас ради преко компјутера и мобилних уређаја, али то не смије бити изговор зашто нема игралишта. Прије свега, игралишта морају да постоје како би дјеца могла да се играју и уче спортове. Јер то је најспонтанији, а уједно и најбољи начин да науче фудбал, кошарку, тенис.

Ја сам тенис учио ударајући лоптицу о зид. Са друштвом сам на Копаонику и у Београду правио импровизоване мреже – узели бисмо канап, завезали га између два стабла и играли са крпењачом. У том сналажењу рађа се мотивација и инспирација. Просто желиш да докажеш да из таквих услова можеш да успијеш и постанеш најбољи на свијету.

Веома сам поносан што сам дио тог елитног друштва свјетски успјешних спортиста који долазе из ових крајева“, закључио је Ђоковић.

Извор: РТЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: