Новак, сам против свих

Пише: Мр Јована Тодоровић, глумица

Улазак у Нову годину и ишчекивање неког бољег почетка за све, еуфорија око божићних празника, град који шљашти окићен скупом расвијетом, празнична атмосфера се осјећа у сваком кутку града и субјективни осјећај да за све нас долази боље вријеме. Изненада у цијелој тој еуфорији док ушушкано пијем чај и гледам празнични програм на некој телевизији нотификација на телефону и вијест о хапшењу најбољег тенисера на свијету Новака Ђоковића враћа ме у реалност, која није ни налик на оне скупе светиљке окачене по цијелом граду, а које су плаћене новцем грађана.

Читам вијест о хашењу и задржавању Нолета на аеродрому у Аусталији и мислим да сањам, да је вијест лажна. Улазим на друге портале и схватам да су власти Аустралије заиста ухапсиле најбољег међу најбољима, иако су му прије тога додијелили визу како би могао да наступи на турниру. Аусталија земља која се бори са болестима гојазности и многих других „савремених болести“ које долазе са запада забрањује улазак у земљу и хапси најздравијег човјека на планети, правдајући се да је управо он опасност по здравље њихове земље. Какав апсурд!

Влада Аустралије земље у којој се људи хране брзом храном, имају поред УСА највећи проблем са гојазним људима, а самим тим и највећи проблем са људима који су у депресији и лијече се антидепресивима хапсе некога ко промовише здрав начин живота, спорт и некога ко је управо тај турнир који му забрањују освојио девет пута. Настављам да претражујем како наше, тако и стране портале и као хладан туш читам вијест да су нашег Новака Ђоковића смјестили у хотел са мигрантима у собицу два са два и одузели му свако право које једно људско биће треба да има.

Гдје ми и у каквом свијету то живимо? На кога и на које земље се угледамо? Ка којим вриједностима стремимо? Сва ова питања врзмају ми се по глави док се присјећам говора разних политичара који нас воде ка демократији истих тих западних земаља којј припада и Аустралија. Да ли демократија значи дати некоме ко је испунио све услове за изузеће визу, а затим исту ту особу по доласку на аеродром ухапсити, смјестити у прљав хотел, одузети личне ствари, укинути храну коју та особа смије да једе, а дати јој храну на коју је алергична, забранити контакт са породицом, приморавати да потпише папире о сопственој кривици, а затим организовати суђење тек за шест дана?! Не то није демократија, то је тиранија! Да ли ка томе тежимо?

Моје мишљење је да не.

Пролазе дани и цијели свијет се дигао на ноге, читамо о протестима против насилног вакцинисања становништва у разним земљама, слушамо саопштења Нолетове породице која парају срце, пратимо уживо укључења наших људи који живе у Аустралији и који се масовно окупљају испред хотела у ком је Ноле смјештен. Како је његов отац Срђан Ђоковић изјавио на конференцији за медије Ноле у том тренутку није могао да види велику подршку нашег народа, али и аусталијанаца који га подржавају, јер су га намјерно смјестили у собу без погледа, али их чује. Да су Срби заиста поносан и пркосан народ потврђују снимци неуморних људи који без агресије уз игру и пјесму показују незадовољство и захтијевају од Владе Аустралије да повуче срамну и незакониту одлуку о тамничењу најбољег тенисера на свијету.

Да запад не памти добра дјела показују управо овим чињењем, заборавили су да је Новак управо њима помогао када су их задесили страшни пожари великом донацијом, али не само то него и позивао тим чином да и други ураде исто.
Пролазе дани, више не видим ни свјетиљке и она еуфорија да ће Нова година донијети неко ново боље вријеме за све нас је престала, видим у очима пролазника исто осјећање. Главна тема на улици, у кафићима, у установама је управо Новак Ђоковић. Читам коментаре његових колега и јавних личности из цијелог свијета који му пружају подршку, али и срамне изјаве и понижења оних од којих то нисмо очекивали. Они који су му се представљали као пријатељи попут Надала, али и мали новинари чије емисије нису гледане и чији текстови нису читани покушавају преко имена највећег на свијету блаћењем да дођу до публике. Како јадно!

Долази и дан суђења, Нолета као највећег криминалца одводе у суд, суђење траје седам сати и цијела планета прати дешавања у Аустралији. Лежим у кревету, код нас је прошла поноћ и пратим суђење са рачунара, а на телефону ми је упаљен пренос уживо испед суднице. Највећи утисак на мене управо оставља то укључење уживо и слика наших људи који уз хармонику и пјесму дају подршку нашем Нолету. Пажњу ми привлачи старија госпођа обучена у народну ношњу са црногорском капом која на себи ма четири оцила. Обраћа се камери и прича како је капа коју има на глави преживјела мојковачку битку, а у том тренутку вади гусле на којима је осликан Ловћен и каже како је она поријеклом Српкиња са Цетиња која је ове двије реликвије добила у аманет када је отишла са породицом у туђину. У том тренутку схватам да ово није само Нолетова битка, већ битка свих нас које вјековима у назад желе да баце на кољена и да одлучују о нашим животима неки тамо моћници коме смета један мали поносан, православни народ који не признаје и не жели да живи потлаченим „модерним“ начином живота. Схватам да шта год да суд одлучи Ноле је побједник, јер је показао свијету да неће на кољена, да држи до себе, своје вјере и истине.

Суђење се заршава у Нолетову корист и слиједи славље на улицама Мелбурна, Београда, Подгорице и многих других градова широм свијета. Ноле је коначно на слободи, на терену са рекетом у руци, тамо гдје и припада. Али као доказ да зло никада не спава, слиједи жалба Владе Аустралије на одлуку суда и заказује се поновно суђење опет за скоро недељу дана, агонија се продужава. Овај пут вјероватно свјесни огорчености народа из цијелог свијета остављају Нолета на слободи уз допуштење да тренира до поновног суђења.

Разочарана неким српским спортистима попут Ане Ивановић која је остала нијема на ситуацију са њеним колегом и пријатељем како га је називала схватам колико моћ утиче на људскост.

Дошао је дан суђења и Новак је осуђен, одређена му је депортација. Демократија је показала своје право лице, један човјек против цијелог система моћника. Разочарано примам вијест о овоме, у мени се смјењују осјећаји бијеса, гађења, љутње према свему западном, а онда схватам да је су обични грађани тамо заробљени у систему који само називају демокатијом и да њихова борба против зла тек предстоји, почиње да ми их буде жао.

Како год Новак Ђоковић је морални побједник ове приче, човјек који се сам борио против цијелог система, човјек који је Божић као најрадоснији хришћански пазник провео заточен у четири зида без дозволе свештеника да га посјети, али ипак остао у вјери, човјек који са поносом истиче своје поријекло и који на најљепши и најчистији начин промовише нашу земљу у свијету, човјек због кога Србе више у свијету обични грађани не називају „талибанима“, човјек који безусловно помаже здравство, болесне, али и многе друге ствари у којима остаје анониман, човјек који је наш нови Принцип, Тесла…, и у праву је наш прослављени глумац Петар Божовић – Новак Ђоковић заиста јесте јединац нашег народа! ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ПОБИЈЕДИО СВИЈЕТ!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: