Нове-старе технологије ратовања или најопасније од свих је биолошко оружје

Приредио: Коста Ненезић

Најгрубља подјела оружја је на: конвенционално, нуклеарно, хемијско и биолошко. Ово последње је најопасније. Поред тога што је средство масовног уништења, оно је истовремено невидљиво и непредвидљиво, а има и дугу историју.
Вратимо се само шест вјекова уназад на сјеверну обалу Црног мора, руском граду Кафи данашњој Феодосији.

У 14. вијеку, тачније 1346. године се пред зидинама овог средњовјековног утврђења водила одсудна битка. После више неуспјелих покушаја монголског кана Јани Бега да освоји тврђаву, употребио је до тада најперфиднију војну тактику, модерним језиком речено: „биолошко оружје“. Пошто је у својој војсци имао војнике који су преминули од куге, њихове лешеве је катапултирао преко зидина нападнутог града, чиме је усмртио цјелокупно становништво тог града, након чега је тријумфално ушетао у опустошени град.

Овај догађај се догодио само годину дана прије избијања највеће пандемије у историји, „Црне смрти“ која је према неким процјенама однијела животе преко 25 милиона људи ондашње европске популације, па се у историографији сматра да је и ова болест „импортована“ са далеког истока преко Монгола.

Данајске дарове добили су и амерички домороци 1763. године. У сукобима са Британцима, познатим као „Понтијакова побуна“ старосједиоци америчког континента приморали су Британце на безусловну предају у граду Форт Питу. Преговори двије зараћене стране окончани су мировним споразумом, а у духу тог споразума Британци су им поклонили ћебад која су била контаминирана ткивима малих богиња.

Недуго после тога, обманута индијанска племена задесила је права трагедија. С обзиром на то да је њихов имунитет био веома осјетљив на нову болест, већину припадника овог народа је задесила смрт. Штедећи барут, идентичним средствима прибјегли су и шпански конквистадори који су овим и сличним микроорганизмима опустошили древне народе Латинске Америке, кроз трампу зачина и тропског воћа за покриваче. Довољно је поменути Франциска Пизара, који је 1528. године Инкама поклонио одјећу, тј. вариола веру.
Дакле, кључни разлог нестанка старих цивилизација на просторима Сјеверне и Јужне Америке нису обрачуни „примитивног“ и „цивилизованог“ свијета како је то популаризовано кроз вестерн књижевност и кинематографију, већ болести које су Европљани издашно сејали. Можда у овом тренутку и жању оно што су давно засадили.

Окрутностима биолошког ратовања нису одољели ни Јапанци у другом свјетском рату. Они су на својим вјековним непријатељима Кинезима спроводили најмонструозније биомедицинске експерименте. У једном тексту National Geographic наводи да су Кинезе инфицирали тешким болестима, а потом их оперисали и пратили прогресију болести.

Монструозно јапанско одјељење познато под називом „Јединица „731“ ширило је међу кинеским становништвом антракс, колеру и кугу. Ништа боље него у лабораторији „Анђела смрти“ нацистичког доктора Јозефа Менгеле у којој су људи били заморци најсвирепијих експеримената.

2001. године у Сједињеним Америчким Државама актуелизовано је питање биолошког тероризма након што су се преко поштанских писама заразиле 22 особе удисањем антракса. Седам година касније утврђено је да је пошиљалац ових писама био војни научник Брус Ајвинс, који је након што је откривен извршио самоубиство.

Ово су само најпознатији примјери коришћења биотехнологија у ратним и мирнодопским условима. Прошлост нам помаже у разумијевању садашњности па се у овом тренутку намеће логично питање да ли се налазимо у попришту првог свјетског биолошког рата, јер су у историји ратовања сви биолошки ратови били локализовани.

Одговор на ово питање даће вријеме које долази, али без обзира на узрок, свакако се ради о биолошком рату између двије јединке – човјека и биолошког агенса. Овај други нас је подсјетио на његову свеприсутност у екосистему и разувјерио чак и Свјетску здравствену организацију да не постоје искорењене заразе и инфекције. Но, невоља увијек долази уз пратњу, па ћемо у будућем периоду сазнати психолошке, социолошке и економске последице. Нажалост, биће доста оних који ће наставити са социјалном дистанцом, неко у односу на радно мјесто, а неко у односу на нормално животно окружење

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: