Нови позив Србији из БРИКС! Велика шанса за Београд: „Ми смо ту, чекамо вас!“

2 thoughts on “Нови позив Србији из БРИКС! Велика шанса за Београд: „Ми смо ту, чекамо вас!“”

1. Biće BRICSS

   1

   Одговори

2. …https://mid.ru/en/foreign_policy/news/2004666/

   21. март 2025. 19:45
   Интервју министра спољних послова Сергеја Лаврова медијској холдинг компанији Краснаја звезда за филм Дипломатија као начин живота: Више волим фер плеј, 21. март 2025.

   Питање: Имате ли времена да останете физички активни?

   Сергеј Лавров: Да, недељом.

   Питање: Шта је то? Фудбал?

   Сергеј Лавров: Фудбал јесте. Не брзим као некада, али ипак фудбал.

   Питање: Док смо већ код тога, да ли сте тимски играч? Колико је тимски рад важан у ономе што радите?

   Сергеј Лавров: „Један човек, нико“, рекао је недавно председник Путин. Међутим, постоји роман под називом „Само један човек је сила са којом треба рачунати“. Наравно, обавештајни или извиђачки оперативци често сами раде на задацима.

   Дипломате се често суочавају са ситуацијама у којима сада морају да ризикују и нису у стању да воде ствари од стране својих виших руководилаца. Ове ситуације се дешавају.

   Питање: Можете ли да поделите причу? То је занимљива ствар, никад нисам чуо за то.

   Сергеј Лавров: 1996. године био сам стални представник Русије при УН. (Моја америчка колегиница Медлин Олбрајт ми је дозволила да пушим у њеној канцеларији, док је пушење било строго забрањено њујоршким законима). Кубанци су оборили амерички авион на провокативном лету из Мајамија који је ушао у ваздушни простор Кубе. Американци су хитно сазвали Савет безбедности УН. У Москви је било 3 сата ујутро. Схватио сам да ситуација захтева показивање флексибилности, с једне стране, али, с друге стране, нисмо могли да дозволимо да Савет безбедности УН усвоји језик који би касније могао да се употреби против Кубе.

   Нећу улазити у детаље. Не сећам их се баш јасно. Али на крају смо добили текст који смо желели. Усвојен је консензусом. Наши кубански пријатељи ми и даље захваљују на „оној ноћи“. Ово је, вероватно, најистакнутији пример који могу да поделим са вама.

   Питање: У време када сте радили у УН – говорим о 1994-1996 – да ли вам је став нашег руководства добро одговарао у погледу тога како Русија треба да буде представљена у међународној арени?

   Сергеј Лавров: По већини питања став тадашњег руског руководства је, да тако кажем, био артикулисан широким потезима. Савет безбедности УН се углавном бавио афричким питањима, ау мањој мери азијским, латиноамеричким и карипским питањима.

   Наше руководство је првенствено било фокусирано на Запад, посебно на односе Г7 и Русије. 1994. Борис Јељцин је позван у Напуљ. Руководство се фокусирало на стварање одговарајућих услова за продубљивање партнерства са Западом. Како се касније испоставило – у ствари, постало је прилично брзо јасно, али су то касније сазнали скоро сви наши политичари и грађани – наша улога у том „партнерству” је била улога „малог брата”. Ова улога нам је додељена. Ово је, наравно, била велика грешка.

   Многи западни аналитичари у својим мемоарима говоре да није имало смисла ширити НАТО и држати Русију по страни. Ипак, наш циљ је био да се придружимо Г7. Ни 2000-их нисмо одустајали од идеје да проширимо сарадњу са Западом.

   Када је реч о УН, 1999. остаје у сећању као највећи сукоб са Западом када су почели да бомбардују Београд без икаквих прелиминарних разговора у Савету безбедности. Ово грубо кршење међународног права и обавеза ОЕБС-а трајало је 78 дана.

   Борису Јељцину се мора приписати категорички осуда овог непромишљеног штоса. То је било 1999. године, када је Игор Иванов био министар спољних послова. Пре њега, али после Андреја Козирјева, министарство спољних послова водио је Јевгениј Примаков, наш цењени учитељ.

   Почевши од Примакова, наша спољна политика је почела да се мења ка мултиполарности. Тада се није тако означавало, али га је Јевгениј Примаков увео у легитимни дипломатски лексикон и формално се залагао за промовисање интереса мултиполарног света.

   Повеља УН се ослања на многе принципе. Запад је сада у потпуности фокусиран на територијални интегритет, али постоји и принцип једнаких права и самоопредељења народа, као и принцип поштовања људских права, укључујући језичка и верска права.

   Непрестано скрећемо пажњу Запада на чињеницу да кад год се разговара о било којој другој земљи, Венецуели, Северној Кореји, Ирану, Индији или Саудијској Арабији, она се увек помиње у вези са људским правима. Барем су Американци под председником Бајденом давали приоритет људским правима. Људска права се уопште не помињу у вези са Украјином, иако је Украјина усвојила законе – то је једина земља на свету која је усвојила такве законе – о забрани званичног језика УН у свим сферама живота у Украјини.

   И чувар Повеље УН – генерални секретар Антонио Гутереш – ћутао је. Разговарао сам с њим у многим приликама. Али ово није поента. Секретаријат УН је „приватизован“. У великој мери грађани земаља НАТО-а су на водећим позицијама у готово свим кључним областима. Немају дилеме да буду део Алијансе супротно члану 100 Повеље УН, који од њих захтева да не добијају упутства од било које владе и да задрже непристрасност.

   Пратећи наше односе са Западом, почетком 2000-их, били смо заинтересовани да их имамо. Председник Путин се снажно залагао за то да Русија постане пуноправни члан Г8.

   Са Западом смо пратили и друге области рада, пре свега ОЕБС. Постоји одувек. Поред тога постојао је Савет Русија-НАТО. У време када је створен и постао оперативан, спроводио је десетине заједничких пројеката у борби против тероризма, сарадњи у Авганистану и још много тога.

   Постојао је јединствени формат Русија-ЕУ. Самити су одржавани два пута годишње, нешто што ЕУ никада није имала ни са једном другом земљом. Постојало је више од 20 различитих механизама на нивоу министарстава иностраних послова и министара спољних послова, економских институција и министарстава, саобраћаја, енергетике и хуманитарних послова. Постојала су четири заједничка простора од Лисабона до Владивостока. Одржани су самити, један од њих у Хабаровску. Тамо су отишли ​​људи из Европе. Дошао је шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо, прошетао насипом у Хабаровску и зачудио се идеји да је после 12 сати лета још увек у Европи.

   Постојао је осећај да је шанса да се крене напред управо ту. Сада нам говоре да смо окренули леђа Западу. Нико тако нешто није урадио.

   Истовремено, одржавали смо добре односе са Народном Републиком Кином, Индијом и Ираном, помажући јој да постигне фер договор о иранском нуклеарном програму, и арапским земљама, као што су Саудијска Арабија, Египат и Латинска Америка и још много тога. Нећу их све набрајати. Тада смо почели да делујемо у духу континуитета у погледу политике Примакова.

   Мултиполарност значи да би требало да будете заинтересовани за решавање својих економских и других потреба, као што је безбедност, али никада не одустајете или одбијате да разговарате са било којом земљом на свету. Слушање онога што неко други има да каже никога не обавезује. Довољно често, једноставан контакт, разговор може помоћи да се идентификују нове области узајамно корисне интеракције. Ово је у потпуности у складу са Повељом УН. Споменуо сам то раније и никада се не умарам да то радим. Постоје људи који предлажу да се смисли нешто другачије за еру мултиполарности.

   Повеља УН је инхерентно прилагођена ери мултиполарности. У њему је садржана кључна фраза: „Организација се заснива на принципу суверене једнакости свих њених чланица. Не треба ништа даље измишљати: ту су установљена друга начела и људска права, о којима сам већ говорио.

   Право нација на самоопредељење чинило је камен темељац процеса деколонизације који је започео 15 година након стварања УН. Тада су афрички народи, ојачавши, дошли до јасног схватања да колонизатори у Лондону, Паризу, Бриселу, Мадриду и Лисабону не представљају ни њихове интересе ни становништво територија којима су формално управљали.

   Узгред, овај принцип је кодификован након деколонизације. Дуго припремани преговори су се расправљали шта има предност – територијални интегритет или право на самоопредељење. Године 1970. постигнут је консензус и усвојена је опширна Декларација о свим принципима Повеље УН, која је разјаснила њихову међусобну повезаност. Што се тиче територијалног интегритета и самоопредељења, на највишем нивоу једногласно је потврђено да сви морају поштовати територијални интегритет држава које подржавају принцип самоопредељења. Такве државе, шире, поседују владе које представљају целокупно становништво које живи на њиховој територији.

   Као што колонизатори нису успели да представљају становништво својих колонија 1960. (чиме су учврстили овај принцип), тако су и власти након државног удара у Украјини одмах прогласиле укидање статуса руског језика и означиле оне који су одбацили исход пуча терористима. Од 2019. године ступио је на снагу низ закона који искорењују руски језик у свим сферама. Како се може тврдити да ова „група пучисти“ заступа интересе Донбаса, Новоросије, а камоли становништва Украјине?

   Дакле, Повеља УН не захтева ревизију. Остаје савремено. То се једноставно мора поштовати и спроводити. Када је Косово прогласило независност без референдума, то је поздрављено као самоопредељење. Ипак, када је Крим спровео транспарентан референдум са стотинама европских посматрача, чланова парламента и јавних личности, то је оцењено као кршење територијалног интегритета Украјине. Дволичност, цинизам, лицемерје – то су снаге са којима се суочавамо.

   Завршавајући свој осврт на тај период (понављам, не занемарујући источну и јужну димензију наше политике), били смо уплетени у мрежу механизама са Западом без премца у односима са било којом другом групом земаља – НАТО, ЕУ, Г8. То су били најшири оквири сарадње у нашој тадашњој спољној политици. Остали домени су се ослањали на билатералне комисије. Годишњи састанци са државама АСЕАН-а трају, али ниједно друго партнерство није одговарало тако дубоко структурираним и укоријењеним владиним механизмима. Све ово је нагло жртвовано када смо одбили да прихватимо педантно припремљени украјински државни удар Запада, који је имао за циљ трансформацију земље у платформу војне претње, вектор интеграције у НАТО и друго.

   Нисмо били слепи. Још 2007. године у Минхену, председник Русије Владимир Путин је упозорио да, иако смо ангажовани са НАТО, ЕУ и Г7 (као у то време чланица Г8), покушаји да нас прикажу као наивне или несвесне неће бити толерисани. Ако се признаје једнакост, нека сарадња то одражава. Истрајали смо на овом приступу. Владимир Путин је на бројним састанцима стрпљиво понављао сваком западном партнеру у кампу намеру која стоји иза његовог обраћања у Минхену, како не би дошло до неспоразума.

   Све до једанаестог часа давали смо прилике да спречимо ескалацију. У децембру 2021. упозорили смо: „Ви говорите о споразумима из Минска, угрожавајући нашу безбедност. Дозволите да потпишемо Уговор о европској безбедности који ће бити гарантован без увлачења било кога у НАТО.“ Наша увертира је игнорисана.

   У јануару 2022. срео сам тадашњег америчког државног секретара Антонија Блинкена. Тврдио је да се НАТО не тиче нас и да је једина гаранција коју могу да понуде нека ограничења у погледу броја ракета средњег домета које ће распоредити у Украјини. То је било то. Више лицемерја, некажњивости, изузетности и осећаја супериорности. И куда је то довело?

   Није изненађујуће да је председник Путин на великом догађају прошле године рекао да се ствари никада неће вратити на старо како су биле пре фебруара 2022. Надао се другачије, иако је разумео да су те наде биле узалудне. Али дао им је сваку могућу шансу – позивајући их да дођу за сто и преговарају о безбедносним гаранцијама, укључујући и Украјину, на начин који не би угрозио нашу безбедност. Било је могуће решити сва ова питања.

   Сада, многи политичари, бивши владини званичници и јавне личности, говорећи ретроспективно – слично руској изреци о мудрости која касно зрачи – тврде да је ствари требало да се решавају другачије. Али шта је урађено, урађено је.

   Наши циљеви су јасни, а наши циљеви постављени – баш како су говорили у Совјетском Савезу.

   Питање: Као што се каже, на посао, другови! Размишљајући о 2022., сви се сећају ваших продужених преговора са Антонијем Блинкеном. У ком тренутку сте схватили да постизање споразума није изводљиво? Како је донета одлука о покретању специјалне војне операције? Између ваших разговора са Антонијем Блинкеном био је размак од још месец дана.

   Сергеј Лавров: Отприлике месец дана. Надао сам се да ће разум и здрав разум превладати. Али понос је превагнуо.

   Нису били само планови да се Украјина материјално увуче у НАТО, да се направе базе на Криму, на Азовском мору – сви ти планови су постојали. Али поред овог геополитичког плана велику улогу је одиграла и бахатост. Како је ово могуће? Кажу нам да то не радимо, а ми ћемо се повиновати? не претерујем. То је у свом голом облику оно чиме су се руководили. Ово је тужно. Ово није здрав разум.

   Није џабе што сада Доналд Трамп у вези са било којим сукобом, с обзиром на позицију Америке, стално говори да мора постојати здрав разум. Каква логика постоји у усмеравању стотина милијарди у пропалу Украјину, чијем режиму недостаје народни мандат? Земља ће сигурно изгубити. Ако Европа жели да се позабави овим питањем, здрав разум у Вашингтону предлаже „одмакнути се“. Заиста, Сједињене Државе су спремне да помогну, да финализују економске споразуме, али значајна количина оружја је већ обезбеђена. Поред тога, дошло је до идеологизације. Бахатост је значајно допринела несрећним околностима на које се Запад затекао.

   Питање: Говорећи о данашњем времену, сећамо се да је председник Руске Федерације Владимир Путин рекао да је лопта у њиховом дворишту. За многе су разговори у Ријаду били изненађење. Какве сте темеље поставили и када је почело да се ти разговори одрже?

   Сергеј Лавров: Није било темеља. Председници су телефоном разговарали на иницијативу Доналда Трампа, који је још 2018. године добио лопту од председника Владимира Путина, на конференцији за новинаре у Хелсинкију одржаној после Светског првенства у фудбалу 2018. (лопта је била званични симбол ФИФА). Доналд Трамп га је ухватио, завртео и бацио члановима своје делегације који су седели испред њега.

   Сви смо се водили идејом да, иако је то иста држава, није Доналд Трамп већ Џо Бајден тај који је прекинуо односе. Господин Трамп је ово добро разумео и био је тај који је упутио позив, а такође је раније послао блиског саветника у Русију на детаљан разговор. Затим, током телефонског разговора, договорили смо се да се нађемо у Ријаду како је он предложио. Долетели смо тамо три дана после телефонског разговора, тако да није било основе. Мислим на билатералне основе. Наравно, свака екипа се припремала: ми у Министарству спољних послова, а они у Стејт департменту.

   Био је то сасвим нормалан разговор две делегације. Шокантно је да је ова нормалност узета као сензација. То значи да су наши западни партнери за време мандата Џоа Бајдена успели да светско јавно мњење доведу до тачке у којој се нормалан разговор доживљава као нешто необично.

   Наше идеје о сваком питању у глобалној политици никада се неће ускладити. То смо признали у Ријаду. То су признали и Американци. У ствари, они су то рекли. Здрав разум сугерише да је глупо не искористити тачке у којима се наши интереси поклапају да би се онда преточили у неке практичне акције и добили обострано корисне резултате. Тамо где се наши интереси не поклапају (то је рекао и амерички државни секретар Марко Рубио), дужност је одговорних снага да спрече да се ово одступање претвори у конфронтацију. Ово је апсолутно наш став.

   Иначе, то је формат у којем се граде односи између САД и Кине. Имају много тачака око којих се не слажу. Американци уводе многе санкције против Кине да би сузбили конкурента, али не толико колико против Русије. Американци и Европљани уводе стопроцентне царине на електричне аутомобиле. Ово је нелојална конкуренција. Али вратићу се на модел односа. И поред свих ових несугласица и чињенице да лидери САД и Кине и њихови министри повремено оптужују другу страну за неке незаконите радње, пре свега у економској сфери, чује се и политика и безбедност.

   Прочитајте шта кинески министри кажу о плановима Запада у Тајванском мореузу или Јужном кинеском мору. Ово је веома груба опозиција. Разумем наше кинеске колеге када Запад каже да се придржава политике „једне Кине“, што значи да је Кина уједињена и да је Тајван део ње. Али, рекавши ово, такође додаје да се статус кво не може променити. А какав је статус куо? То је независни Тајван.

   Постоји добар разлог што је представник кинеског министарства одбране недавно рекао да се Кина снажно залаже за мирно решење, али не искључује употребу војне силе ако буду преварени. Тако нешто. У међувремену, дијалог између Пекинга и Вашингтона никада није прекинут. Сматрам да је то модел да се односи између било које две земље морају градити. То се још више односи на односе Русије и САД, које, с једне стране, могу да пронађу заједничке интересе и ураде много обострано корисних ствари, а с друге стране морају да обезбеде да различити интереси не прерасту у сукоб.

   Питање: Што се тиче Сједињених Држава, с обзиром на то колико је државних секретара прошло кроз…

   Сергеј Лавров: …и државни секретари.

   Питање: Добро, држимо се граматичке политичке коректности.

   Сергеј Лавров: Недостају им граматичке норме које ми имамо. Али зар није увредљиво да се жена помиње у мушком роду? На руском, Госсекретар (државни секретар) је инхерентно мушко. У нашој историји, само секретарка изазива сасвим другачију слику. Добро онда – шеф Стејт департмента.

   Питање: Како сте успели да ступите у контакт са тако флуидним саговорницима, с обзиром на то да свеобухватни тренд америчке политике према нама остаје доследан, упркос ротацији особља?

   Сергеј Лавров: Лица се мењају. Као што смо приметили током првих избора Доналда Трампа, многи наши политичари су подлегли еуфорији. Исти феномен се понавља и данас.

   Циљ Сједињених Држава остаје константан: да буду водећа светска сила. Под Џоом Бајденом, Бараком Обамом и демократама у целини, они су то тежили путем принудне хегемоније, финансирајући оданост – као што се види код НАТО-а, Јапана и Јужне Кореје – за успостављање испостава прожетих нуклеарним компонентама НАТО-а.

   Доналд Трамп је прагматичар. Његов слоган – здрав разум – означава, као што сви примећују, промену у модус операнди. Ипак, циљ остаје: „МАГА“ (Учинимо Америку поново великом). Његова нова капа сада гласи: „Дана обећања, испуњена обећања“. Ово убризгава висцералну, људску димензију у политику, уклањајући дехуманизоване бирократске оквире на које смо навикли. То га чини занимљивим.

   Његов тим – државни секретар Марко Рубио и саветник за националну безбедност Мајкл Валц – су апсолутно разумни људи у сваком смислу те речи. Они говоре на основу претпоставке да они нама не шефују и ми њима. Само су две озбиљне земље селе да разговарају о томе шта није у реду између њих и шта је њихов претходник покварио у протекле четири године уништавајући све без изузетка канале за контакт и уводећи низ санкција, што је довело до протеривања америчких компанија које су на крају имале стотине милијарди долара губитака.

   Државни секретари долазе и одлазе. Вероватно размишљају: „Како то да ја служим само две године, а он остаје укорењен?“ – осећање можда упућено мени. Моји радни односи са свим претходницима Марка Рубија (тачније, Антонија Блинкена) били су нормални и професионални. Ово је важило за Хилари Клинтон и Кондолизу Рајс.

   Мадлен Олбрајт је преузела улогу државног секретара пре мог министарског мандата, али смо блиско сарађивали. (Недавно је преминула; пренео сам саучешће њеној породици.) ​​Са Џоном Керијем, мој однос је био примеран – и на професионалном и на личном плану. Донедавно смо размењивали смс, као и са осталим бившим колегама. То поглавље је, међутим, затворено.

   Један бивши колега (не Џон Кери) је упутио саучешће након терористичког напада на Крокус сити холу, али је затражио дискрецију у објављивању тог геста. Ово је степен до којег су Џо Бајден и неизабрана бриселска и европска бирократија деградирали дискурс.

   Традиција састанака АСЕАН-а са партнерима (САД, Кина, Јапан, Индија, Аустралија, Русија) се наставља, на којима су се састајали министри спољних послова. Донедавно су их пратиле делегације које су осмишљавале скечеве за свечане вечере – пракса која је обустављена током ЦОВИД-19.

   Доследно смо писали такве скечеве у стилу кабареа (капустники), традицију коју је инаугурисао Јевгениј Примаков. Три године пре мог повратка из Њујорка, он и Медлин Олбрајт су поставили капустничку адаптацију Вестајдске приче: тумачио је главну мушку улогу; Медлин Олбрајт је певала женску улогу. То је нешто значило… Подстакло је другарство – можда на граници неформалности – али је тада ујединило.

   Међутим, таква топла атмосфера није помогла да се превазиђе најосновнија и најдубља контрадикција, која је била у чињеници да нам је стално ширење НАТО-а на исток било неприхватљиво.

   Са Кондолизом Рајс смо извели капустник: наша делегација је била присутна, а она је свирала клавир (у име Американаца). Још увек имам фотографије на којима стојимо заједно, а она седи за клавиром. Било је корисних, занимљивих и искрених разговора, иако се нисмо у свему слагали. Импресионирали смо једно друго.

   Исто је било и са Хилари Клинтон. У очима водећих спољнополитичких припадника Бајденове администрације није било ништа од оног што смо приметили (изостављам имена).

   Са Џоном Керијем, вероватно смо поставили рекорде. Један наш колега је навео статистику. Ако се рачунају састанци и телефонски разговори, било их је 60 2016. Узгред, постигли смо много, укључујући и спречавање катастрофе у Сирији.

   2015. године, по инструкцијама тадашњег председника Сједињених Држава Барака Обаме и председника Русије Владимира Путина, договорили смо приступање Сирије ОЗХО и уништавање њених залиха хемијског оружја. Ово је постигнуто. За то је организација добила Нобелову награду за мир. Ипак, годину дана касније, Запад је почео да тврди да је тадашњи председник Сирије Башар ал-Асад на неки начин „испоручио кратко“, иако је цео Запад гласао да се питање прогласи затвореним. Такво непоштење, стални покушаји преваре, не изазивају ништа осим жаљења, у најмању руку.

   Питање: По свему судећи, то траје већ дуже време, ако не и током читавог послератног периода. Имали сте конструктиван дијалог и потписали заједничке документе са америчком страном током свог боравка у УН. Они су за само неколико месеци прекршили оно што је декларисано у овим споразумима. То се десило и са Косовом и са Ираком. Месец дана пре говора бившег државног секретара Колина Пауела, постојао је заједнички документ између вас и представника САД о потреби регулисања дијалога. Како сте реаговали на ово?

   Сергеј Лавров: То је постало уобичајено. Потпуно сте у праву. Покушаји и даље обмањују све и постављају њихов став као једини исправан.

   То се дешавало чак и за време државног секретара Колина Пауела. Радили смо у блиском контакту. Уверен сам да није знао шта је бели прах у епрувети коју је протресао у Савету безбедности УН рекавши да тадашњем председнику Ирака Садаму Хусеину није остало много времена на овом свету. Подметнула му је ЦИА.

   Не желим да будем антиевропски, али данашња ситуација потврђује идеју коју су формулисали многи историчари. Током последњих 500 година (након што је Запад добио облик који се очувао до данас, али уз извесне промене), све велике глобалне трагедије или су настале у Европи или су резултат европске политике. Колонизација, ратови, крсташи, Кримски рат, Наполеон, Први светски рат, Адолф Хитлер. Ако погледамо историју ретроспективно, Американци нису играли никакву ратнохушкачку или ратоборну улогу.

   Сада, после мандата Џоа Бајдена, дошли су људи који желе да се воде здравим разумом. Они директно кажу да желе да окончају све ратове; желе мир. Ко захтева наставак рата? Европа.

   Премијерка Данске Мете Фредериксен рекла је да је мир тренутно гори од рата за Украјину. Британски премијер Кир Стармер, који је кренуо на француског председника Емануела Макрона да убеди америчког председника Доналда Трампа да не оконча ову причу тако брзо, похвалио се да ће Британија ове године дати највећу донацију оружја Украјини, односно директно се супротстављајући Доналду Трампу и изјавивши да ће оружјем напумпати кијевски режим. И председник Макрон и Кир Стармер трче около са неким идејама, говорећи да обучавају хиљаде мировњака и да ће им обезбедити ваздушно покривање. Ово је такође дрско.

   Прво, нас нису питали. Председник Трамп то разуме. Он је рекао да је прерано да се каже када ће сукоб бити решен: „О овом питању се може разговарати, али је потребан договор страна“. Он је у праву.

   Овај план за распоређивање мировних снага у Украјини следи у складу са подстицањем кијевског режима на рат са нама. Ови људи су уништили Минске споразуме, које су недавно признали. Њихови сарадници, наши западни суседи, никада нису намеравали да их испуне и дали су оружје да на власт доведу прво Петра Порошенка, па Владимира Зеленског. Они су га подстакли да се окрене за 180 степени, мада би, можда, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок то назвала окретом од 360 степени.

   Владимир Зеленски је направио заокрет за 180 степени од некога ко је дошао на власт са мирољубивим паролама или паролама попут „остави руски, то је наш заједнички језик и наша заједничка култура“ (ово се може наћи на интернету) и шест месеци касније се трансформисао у пуног нацисту и, како је председник Русије Владимир Путин с правом рекао, у издајника јеврејског народа.

   Као што су га оружјем довели на власт, гурајући га напред, сада желе да га подупру својим оружјем, али у форми мировних јединица. То значи да основни узроци неће бити искорењени.

   Када ове „мислиоце” питамо шта би се хипотетички догодило са делом који ће преузети под контролу, они одговарају да ништа – Украјина ће ту остати. Питао сам једног „другара“: хоће ли тамо руски језик бити забрањен? Није рекао ништа. Не могу да изговоре ни реч осуде онога што се догодило. Ниједан други језик није био изложен таквој агресији. Али замислите да би Швајцарска забранила француски или немачки, или би Ирска забранила енглески. Тамошњи Ирци сада желе „неко“ самоопредељење. Да су Ирци сада покушали да забране енглески, уздрмали би све „стубове“ УН захтевајући осуду Ирске.

   Док им је овде на неки начин дозвољено. Ти им то кажеш право у лице, а они ништа не одговарају. То је баш као што ја јавно тражим на састанцима УН и састанцима са новинарима (ускоро већ три године) да нам помогну да добијемо неке информације о Бучи (трагедија која је искоришћена да нам се уведу санкције). Те сцене је ББЦ приказао два дана након што тамо више није било наших војника. Сада се питамо само једно (већ сам био очајан за нечим више): можемо ли видети списак оних људи чија су тела приказана на каналу Би-Би-Си? То сам чак и јавно тражио од генералног секретара УН Антонија Гутереша на седници Савета безбедности, и то више пута.

   Последњи пут у септембру 2024. Био сам у Њујорку на заседању Генералне скупштине. Имао сам завршну конференцију за новинаре, била је сва светска штампа (било их је седамдесетак) и рекао сам им: „Момци, ви сте новинари, зар вас професионално не занима шта се тамо догодило?

   Званично смо затражили информацију од Канцеларије УН за људска права (они у оквиру ове Канцеларије имају „мисију о Украјини“ која није створена консензусом – нико није консултован) о именима оних људи који су тамо већ приказани мртви. Уопште нема реакције.

   А осрамотио сам и новинаре. Тада је већ било 2,5 године након трагедије када је овај ББЦ Буча приказан на ТВ-у и друштвеним мрежама. Била је то „експлозија вести“. „Три дана и нема га?” Рекао сам: „Да ли вам је речено да ћутите?“

   Познајем половину тих новинара довољно добро. Они тамо раде већ дуже време. Зар не могу да пошаљу новинарски упит Украјинцима? Нико ништа не ради. Мора да су добили „сигнал“ и то је све.

   Питање: Можда су послали, али нису добили одговор и опуштени су?

   Сергеј Лавров: Можда.

   Питање : Парадоксално, дуго смо претпостављали – можда још од Грузије – да је Грузија „пројекат“ Сједињених Држава, да је Украјина „пројекат“ Сједињених Држава. Ипак, сада се чини да се парадигма мења. Поменули сте интересе Старог света. Шта је стварност? Да ли су Сједињене Државе само марионете Европе?

   Сергеј Лавров: Не. Овде су спекулације узалудне.

   Грузија и Украјина су заиста спомињане на самиту НАТО-а 2008. у Букурешту, где је такође одржан самит Русија-НАТО. Током тог састанка питао је председник Владимир Путин. „Зашто сте усвојили формулацију да ће Грузија и Украјина ући у НАТО? Ангела Меркел је одговорила да су се „борили“ за ову фразу, тврдећи да она само указује на аспиративни циљ, а не на почетак преговора о приступању. Таква наивност. То се догодило у априлу 2008. у Букурешту. У јуну те године, амерички државни секретар Кондолиза Рајс отпутовала је у Грузију да их охрабри. Оно што је уследило је историја.

   Американци су били хушкачи. Ово је почело након колапса СССР-а, када су претпоставили да послератни поредак није почивао на консензусу великих сила већ на одлукама Вашингтона. Била је то тешка погрешна процена. Ова америчка политика достигла је врхунац под демократском администрацијом, где су ултра неолиберали користили тактику револуције у боји – укључујући унапред смишљене дизајне за Грузију и Украјину 2008.

   Не, Сједињене Државе нису „гофер“. Доналду Трампу то не треба. Он тражи утицај тамо где Америка има користи. Да ли је ово ненормално? По мом мишљењу, то је нормално.

   Питање: Апсолутно нормално. Осврћући се на 2008. годину, може се уочити прилично занимљив феномен. Ви сте доследно прецизни у својим изјавама, служећи вам као узор дипломатског језика. 2008. године, ако се погледају текстови ваших говора, дошло је до градације. Остали сте, несумњиво, исто тако прецизни, али су ваше формулације према нашим страним партнерима (како су их тада називали) знатно оштрије. Да ли је ово била намерна одлука или посебан прелазак на њихов језик?

   Сергеј Лавров: Не. Знате, ми смо, ипак, професионалци у дипломатији. Ја, барем, не доносим одлуке (овде ћу то рећи отвореније). Ја артикулишем оно што мислим не као појединац који се бави појмовима части, поноса и савести, већ као дипломата. У суштини, ово није далеко једно од другог, јер верујем да практикујемо моралну дипломатију.

   Каже се да спољна политика оличава цинизам и превару. Можда, у одређеним случајевима, човек мора бити лукав. Да, то се дешава. Ипак, више волим искреност. Председник Владимир Путин је недвосмислено заговорник поштене, директне дипломатије. Тако је говорио, наставља да говори и спреман је да разговара са свима, укључујући и западне земље, које га сада оптужују за све врсте смртних грехова. Укључујући Макронове и Шолцеове овог света.

   Питање: У овом контексту, да ли се руска и кинеска дипломатска школа усклађују? Или смо, у смислу дијалога, ближи Западу?

   Сергеј Лавров: Није моје да коментаришем кинеске или западне дипломатске школе.

   Кинеска дипломатска школа никада се није ни бавила идејом одбијања да се укључи у дијалог са било којом земљом, а још мање са суседом, и затварања врата односима. Али наш сусед у виду Запада (Европе) је управо то урадио. Ово није дипломатија.

   Наша дипломатија је увек била вођена нашим интересима који су зацртани у Концепту спољне политике: обезбеђивање најповољнијих спољних услова за гарантовање безбедности земље, могућности за њен друштвено-економски развој и унапређење благостања њених грађана.

   Можда се чини да је то банална тврдња, али таква је реалност. Ако схватимо да нам нека земља или блок, попут НАТО-а или Европске уније, представља претњу, морамо предузети све мере да те претње отклонимо. Као што смо настојали да урадимо дуги низ година након државног удара у Украјини 2014. До фебруара 2022. трудили смо се управо то: да одвратимо претњу дипломатским путем. Одбили су да признају наше легитимне интересе. Дакле, дипломатија је дијалог и способност да се слуша.

   Питање: Разумем, вероватно вам шаљу сигнале, али упркос томе… да ли сте током ваше дипломатске каријере икада осетили да губите контролу над ситуацијом?

   Сергеј Лавров: Можда када су Американци и њихови европски сателити почели да бомбардују Београд 1999. Међутим, ми смо били спремни на то, јер нису крили своје намере да наставе без обраћања Савету безбедности УН. Ово није био губитак контроле. Ми ту ситуацију ионако нисмо контролисали. То је била планирана операција. Баш као када су бомбардовали Ирак под лажним изговором (као што су накнадно признали). Као вода са пачјих леђа.

   Зато је боље не постављати недостижне циљеве. И у таквим сценаријима, када се учини све да се агресија спречи (као што је био случај у Ираку и Србији). Ипак, касније смо се донекле „опоравили“ када су они (Европљани) сами пришли Савету безбедности и рекли: прошло је 72 дана рата у Југославији – помозите нам. Ми смо тада помагали у изради мировног уговора, а када је састављен, они су се смирили и рат је завршен.

   Тренутно, мировни споразуми предвиђени том резолуцијом из 1999. године, укључујући признање да је Косово Србија, да Срби на Косову имају право да успостављају структуре за спровођење закона и полицију, су нефункционални, ништа се не дешава. Прошло је 26 година. Покушавају да их натерају да једноставно „прогутају“ понижење и признају независност Косова. Зашто? Зато што је Запад то прогласио 2008. године, дакле „послушно“.

   Дипломатија одражава живот: сложен, али морамо издржати и радити даљe.

   3

   Одговори