Нови успјешни сценски пројекат за дјецу – Градско позориште: Представа „Помело, мали ружичасти слон“ (3+)

Пише: проф. др Драган Копривица

Говорећи о новим пројектима Градског позоришта из Подгорице, не би било коректно прећутати огромне напоре претходног директора, писца, Стевана Копривице, да читавим спектром представа за дјецу и одрасле издигне ову кућу у сами врх позоришних институција у Црној Гори.

Али исто тако не треба занемарити ни чињеницу да Ивона Човић Јаћимовић, наша афирмисана глумица и продуценткиња, сада на функцији в.д. директора, чини све са својим тимом да се у наставку рада Градског додају и неки нови позоришни тонови и садржаји.

А један од таквих засигурно је и нова представа „Помело, мали ружичасти слон“ (3+), комад за дјецу, чија премијера је успјешно одржана синоћ на малој сцени у Додесту, у КИЦ-у „Будо Томовић“, а данас у подне је услиједила и прва реприза.

Одмах треба истаћи да је за сваку похвалу искорак и храбар експеримент Управе Градског да се старосна граница младих гледалаца спусти чак на 3 и више година, чији ефекат је препознат и у раздраганом смијеху и аплаузима најмлађих. Дјечаци и дјевојчице, уз пратњу својих родитеља, нетремице су пратили сценска збивања, што је и највећи комплимент за све учеснике овог пројекта, и доказ да су направили добар искорак.

Тако је својеврсни експеримент показао да и дјечица у узрасту 3+ могу бити итекако захвална публика, па је фидбек, као повратна спрега, очигледно постојао, а представа, гледана очима најмлађих, имала посебну драж.

О овоме је на претходно одржаном пресу Градског говорила Ивона Човић Јаћимовић истичући императив снижавања старосне границе за најмлађе гледаоце, а организаторка Бранка Кнежевић истакла да ће публика по први пут у овом театру видјети представу за досад најнижу старосну циљну групу 3+.

Тако је овим позоришним пројектом у цјелини још једном избила на видјело и чињеница да раније Позориште за дјецу има у Градском свој трајан печат и ехо вриједан пажње, уз традицију Међународног луткарског фестивала.

И из неких техничких детаља могло се видјети како се води рачуна о најмлађој публици: представа, заказана за 18 часова, траје до четрдесет минута, управо онолико колико дјечја пажња може бити фокусирана, без замора, уз пуни ефекат и доживљај.

Гостујућа редитељка Госја Дебска из Пољске такође је направила успјешан помак: по мотивима књига Рамоне Бадеску, румунске списатељице, и француског писца Бењамина Чауда, из представе је избацила језик, који се свео на функционалан немушти говор и симпатично мрмљање ликова. Тиме је представа за најмлађе поједностављена, језичке поруке преточене у сценске, невербалне, и снажну метафору да су се и свијет и позоришна публика заморили од ријечи. И да су времена нијемих Чаплинових филмова вјечна, враћајући се и на позоришне сцене кад год то буде императив и знак једног друштвеног тренутка, презасићеног језиком и говорима. Стога су у овом случају дошли до изражаја позоришна магија, цјелокупан сценски говор, мизансцен, драмска атмосфера, костими, сценографија у цјелини, сценски реквизити, посебно лутке, свјетлосни и тонски ефекти уз музичке пасаже са мјером и сврхом…

Од значаја је навести и улогу Јелене Лабан, (у алтернацији је игра Смиљана Мартиновић), која је као ауторица музике и тонских ефеката означила нови искорак пољске редитељке бивајући у улози мајстора тона и музике на самој сцени! Тиме је још једном исказана луцидна намјера Дебске да се, по систему порука текста Мајкла Фрејна „Иза кулиса“, разоткрију и збивања иза сцене, у овом случају из тонске кабине, што публика, по правилу, нема прилику да види.
Представа, намијењена за најмлађу популацију (3+), имала је и јак едукативни карактер, уносећи у психу дјеце позоришне поруке и свијест о театру уопште као појави, а то представља посебну вриједност пројекта у цјелини. Та граница се с пуним разлогом спушта, и то треба имати у виду, па не би чудило да за неколико година буде урађен и комад за циљну групу 2+.
Но, у овом објективном приказу било би коректно указати и на неке мале недосљедности концептуалног типа, које је могуће лако дорадити да представа пружи још више могућности за емпатију најмлађих и њихов пунији дојам.

Као прво, поставља се питање различитих погледа пољске редитељке у односу на савремена позоришна кретања у нас и однос глумачког ансамбла према гледалишту. Стога је превазиђен редитељски поступак да драмски ликови у највећој мјери бивају усмјерени једни на друге, а да погледима и гестовима не комуницирају с публиком кад је ријеч о најмлађем узрасту! Тај контакт је неопходан управо због фидбека и жеље дјеце да се глумци њој и конкретно обраћају.
Дакле, треба више, позоришним жаргоном речено, „играти на публику“, овог пута „на дјецу“ и „на смијех“. То јест, правити што чешће непосредне контакте с најмлађима, упућивати погледе, гестове и поруке ка њима, а не играти одвојено од гледалишта, уз често спуштену рампу. Уз потребне корекције би се остварила много већа сугестивност комплетног ансамбла, који је често играо више за себе, као да публике и нема у сали, а дјеци би и стисак руке глумаца током представе значио много остајући за незаборав.

Но, треба истаћи да су дјеца фино реаговала и у постојећој сценској атмосфери, али се намеће питање – како би тек да су глумци били у већем сценском контакту са њом. Ово тим прије што је читава сцена, на штету укупног сценског угођаја, била помјерена уназад више него што је пожељно, па се осјећао и непотребни јаз између мјеста радње и првог реда најмлађих гледалаца.

Стога би и сцене махања сурлом младог слонића требало приближити дјеци, приносити сурлу дјечацима и дјевојчицама из првих редова да је дотакну, јер дјеца воле све својом руком да опипају, као активнији судионици драмског чина, а фасцинација комадом била би упечатљивија, што је и крајњи циљ оваквих представа за најмлађе, па сценски угођаји не смију бити исувише сведени.

Зато, све у свему, треба појачати сценски императив кад је најмлађа публика у питању: „ближе, конкретније, непосредније“. Јер ова лијепа представа садржи и пуно неискоришћених могућности, које је лако у ходу дорадити, а самим тим направити комад бољим, непосреднијим, ефектнијим, уз већу емпатију најмлађих. На томе би, након одласка гостујуће редитељке из Пољске, могао још конкретније порадити асистент режије Давор Драгојевић, јер се представе дорађују и током бројних извођења.

Дизајнер свјетла Емил Липски одлично је урадио свој дио посла, а такође и дизајнерка Анита Пјотровска, њена асистенткиња Јулија Хених, сарадница на сценографији Смиљка Шепаровић и ауторица музике Јелена Лабан.

Млади глумац Алекса Балевић лијепо се уклопио у слику ансамбла, а представу у главним улогама посебно обиљежили Дијана Драгојевић и Давор Драгојевић.
Рецимо и да је током 2024. Градско досад урадило четири представе: прву, “Надпоп Којовић”, а након избора Ивоне Човић Јаћимовић још три, “Случај сломљене вазе”, “Дулсинеја и Сервантес” и “Помело, мали ружичасти слон” (3+).

На крају, свим актерима нове представе све честитке, уз сугестије за неке потребне дораде у корист емпатије најмлађих гледалаца и укупног дојма и нивоа позоришног комада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: