Новија историја албанског фалсификовања историје

Пише: Ђорђе Николић

Последња епизода документарног серијала „Албански трагови“ (Gjurmë shqiptarе) чији је аутор албански новинар Марин Мема, емитована 30. 5. 2020. године на албанском Топ каналу (Top Channel), изазвала је велику буру у српској јавности. У последње емитованој епизоди серијала, који се бави албанском историјом и традицијом, говори се о наводном вековном плану српског народа да поништи сакралну историју Албанаца. Срби су оптужени да су присвојили албанске хришћанске богомоље пошто су Албанци аутохтоно становништво које насељава Балкан – потомци древних Илира. Културно наслеђе српског народа, задужбине српских владара на Косову и Метохији су означене као албанске, а Срби оптужени за њихово преотимање, као и преотимање католичких богомоља, насилно словенизирање имена становника итд.

На ове очите покушаје фалсификовања историје је дана 2. 6. 2020. године реаговало Министарство културе и информисања Републике Србије саопштењем у којем стоји да се „у филму безочно фалсификују историјске чињенице, а српске цркве, манастири и споменичка и духовна традиција на Косову и Метохији проглашавају албанским, са јасним циљем промовисања великоалбанске погромашке политике на штету Србије и српског народа“. (Целовито саопштење можете прочитати овде).

Фалсификовање и злоупотреба историје јесу методи којима се албанска јавност служи већ одређено време зарад остваривања националних политичких интереса при чему се инсистира на историјском праву албанског народа чије се порекло директно везује за староседелачке народе Балкана. Словени и Срби се представљају као рушитељи и отимачи албанске културе наводно старе неколико миленијума. Ради се о политичким тумачењима и конструкцијама историје који су неприхватљиви за критичку историјску науку. Искривљујући историјску истину Албанци настоје да целукупно културно-историјско наслеђе Косова и Метохије прикажу као албанско, што према њиховом схватању треба да сведочи да Албанци полажу апсолутно право на област Косова и Метохије.

Епископ рашко-призренски Павле је још 1986-87. сасвим случајно открио покушаје крађе историје и историјских и верских објеката који су по његовом мишљењу имали за циљ да се званичним актима покаже да на Космету нема ни Срба ни њихових цркава.

А то је требало бити постигнуто тако што су у катастарском регистру поједини објекти Српске православне цркве били уписани као џамије или куће. Када је Епархија крајем 1986. и почетком 1987. године у једном селу код Суве Реке имала потребу за поседовним листом за локалну цркву и порту, установила је  добиши исти да уместо црква пише „џамија“. Да се не ради о случајној грешки установљено је након што је Епархија потражила поседовне листове за друге цркве и црквишта. Стварност је била поражавајућа. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као џамија. Стара црква у Речанима, из 1370. године уведена је исто тако. У поседновном листу манастира Св. Тројице писало је „Добро манастира Св. Тројице, парцела 3665, бр плаца 13/62, назив земље или потеса: бела Рудина, двор, џамија“. Црква Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане у катастру су биле уписане као кућа, а црква Св. Уроша у селу Селогражде као „зграда“. У геодетској управи у Пећи, као џамије су обележене цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу.

Исто тако су биле заведене цркве у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. Све српске цркве при Геодетској управи у Ораховцу су биле заведене или као „кућа“ или као „зграда“, док црква у Брњачи уопште није била уписана у регистар. Црквишта црквава које су биле порушене за време Другог светског рата уопште нису била регистрована као црквишта, већ као општенародно добро. Епископ Павле је о свим овим приликама био обавестио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини.[1]

Древност Албанаца и њихове културе која наводно обухвата и српске кулурно-историјске и верске споменике, су често истицали албански вршиоци јавних функција и људи који уживају углед у албанском друштву.

Тако је политички лидер косовских Албанаца, Ибрахим Ругова, у интервјуу за Косовски информативни центар 25. августа 1995. године изјавио следеће: „Косово је било насељено Албанцима од древних времена Краљевине Дарданије која је била у саставу Илирске Краљевине. После тога она је постала римска провинција. За време византијског периода, средњег века и током Османске империје Косово је било самосталан ентитет са посебним идентитетом. Манастири и цркве на Косову били  су првобитно албански и касније су их отели Срби који су унуштили велики број албанских католичких цркава“.[2]

Спорне тврдње о наводној узурпацији „древних албанских католичких цркава“ од стране Српске Православне Цркве, чији је циљ присвајање српских православних светиња и приказивање истих као део некакве косовске културе и  традиције, долазе и од римокатоличког бискупа призренског Монсињора Марка Сопија, Албанца по националности. Он је за публикацију „Guerre etniche: una fatalita? Un esempio – IL KOSOVO“, Enzo della Pellegrina, у издању Karitas-а из Вићенце изнео низ неистинитих тврдњи којим негира вишевековно постојање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Између осталог пише како су „цркве које видимо на картама Косова постојале и пре доласка Срба“, као и да су „православне цркве које су скоро грађене уништене јер су представљале политичку моћ Срба“.[3]

На ове дзинформације одговорила је Епархија рашко-призренска тако што је тадашњи владика Артемије упутио писмо бискупу Сопију 22. априла 2001. године. Започевши цитатом из Светог писма „Упознајте истину и истина ће вас ослободити“ Артемије тражи од бискупа да наведе аргументе у прилог својим неоснованим тврдњама и препоручује му публикације „Распето Косово“ и „Задужбине Косова“ како би се упознао са историјском истином.[4]

Заменик (канцелар) бискупа Марка Сопија, др Шан Зефи (алб. Shan Zefi) је, по наводу дневног листа Zëri у броју од 18. октобра 2003. године, приликом сусрета са представницима  радикалне албанске политичке организације „Национално-ослободилачки покрет Косова“ (LKCK) изјавио да је „Српска Православна Црква подизала своје храмове на рушевинама албанских цркава, чиме су духовне вредности замењивале политичким“.[5]

Лажна тзв. „Република Косово“ је у два наврата до сада покушала да постане члан UNESCO-а и на тај начин српско културно наслеђе приграби као своје. Ова организација Уједињених нација је 2015. године на предлог Албаније гласала о препоруци за пријем „Косова“ у чланство. Овај покушај је осујећен, а српска јавност се сусреће са информацијама да у албанским књигама и новинама стоји да је манастир Дечани градило племе Гаши за династију Нимани. Пропао је и покушај из 2018. године да „Република Косово“ постане члан UNESCO.

Епархија рашко-призренска је прошле године са забринутошћу примила вест објављену у косовским медијима о најави почетка радова на конзерацији православног храма Светог Николе на Новом Брду које уз финансијску подршку немачке амбасаде у Приштини изводи тзв. Археолошки институт Косова. Крајем маја 2019. године амбасадор Кристијан Хелт и Рамуш Харадинај, председник Владе тзв. „Републике Косово“ прогласили су завршетак радова „на католичкој цркви” У   косовским медијима се тврђава Ново Брдо назива „Артаном“.

А још увек је свеже сећање када су уочи албанског „Дана дијаспоре“, 1. августа прошле године бискуп призренско-приштински Ђерђ Дода ( Dodë Gjergji) и умировљени надбискуп барски Зеф Гаши са неколико римокатоличких свештеника и верника служили мису на остацима древног православног храма Светог Николе у Новом Брду. Миси је присуствовао и Исмет Хајрулаху директор Директората за културну баштину при Министарству културе такозване „Републике Косово“. Настављајући стопама свог претходника на бискупској столици, Бискуп Ђерђ Дода је након одслужене мисе одржао беседу, где је између осталог  рекао: „Зашто смо данас на Новом Брду? Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били овде пре него што смо имали религију, били смо овде пре Христовог рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него што су дошли Словени. Били смо овде, иако је наше сећање можда избрисано, имамо ово камење које доказује да смо и ми веровали, веровали ономе што смо чули у Јеванђељу“.[6]

Стручна и шира јавност је у обавези да реагује на сваки покушај културне крађе и фалсификовања историје и зато морамо да будемо константно будни. Српском народу предстоји велика борба за историју, културу и светиње што се да видети у Црној Гори.

[1] Епископ рашко-призренски Павле, Извештаји са распетог Косова- Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве 1957-1990, Београд, 2013.

[2] „Албанско присвајање српског православног наслеђа на Косову и Метохији“, Информативна служба Епархије рашко-призренске, 23. октобар 2003.

[3] Исто.

[4] Епископ рашко-призренски и косовско метохијски Артемије, „Цркве на Косову и Метохији нису симбол политичке моћи, већ наша насушна потреба“, Гласник Косова и Метохије бр. 55, 22. 04. 2001, 1.

[5] Албанско присвајање српског православног наслеђа на Косову и Метохији“, Информативна служба Епархије рашко-призренске, 23. октобар 2003

[6] http://www.drita.info/2019/08/02/u-shenua-dita-e-diaspores-ne-novoberd/?fbclid=IwAR23Kl8gMUic23IIKStWk8wHNGKPFwa8QyI_KHQlax_wArDbaeyuZSJqh

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: