Новинар Томо Ловрековић у притвору са зверима из Хрватске

Новинар Томо Ловрековић из Новог Сада тренутно је у притворској јединици Централног затвора у Бачванској улици у Београду. Одређен му је притвор до 30 дана због наводних претњи смрћу које је упутио Марники Чобану – Тепић, народној посланици у Скупштини Србије, иначе, правом „параметру“ за политичку моралност. Која ваљда подразумева да сте у јануару ове године посланик Чанкове Лиге социјалдемократа Војводине, у априлу спритус мовенс председничке кампање Саше Јанковића, а већ од лета члан и посланик Нове странке Зорана Живковића, пољопривредника из Ниша, како га у парламенту назива посланик Маријан Ристичевић.

Новинар Томо је у ЦЗ-у, где су и звери из Хрватске, улитмат фајтери који су хтели да изазову нереде најпре на стадиону Партизана, а затим и на београдским улицама, ко зна за „чијег баба здравље“. Томо је у притвору због вербалног деликта, жестоки хрватски криминалци због , како се испоставља, мутних работа газди из неке западне „ дубоке државе“. Врло је могуће да су те газде исте онима који су хајком отерали новинара у притвор и овима који су из пиздинаца дошли да руше Србију.

Томо је због мало оштријих речи у ауторском тексту, где је писао о онима који , метафорично, артиљеријски и снајперски желе да ућуткају патриоте. Дословни цитат из кога су але и вране извукле само део где се наводно прети Мариники Тепић гласи:

„Док они ударају, ми ћутимо. Бојим се да то није оно библијско окретање другог образа, већ прорачунато и прагматично чување првог: „ћути, добро је, нисам ја, ударају по Гујону, по Грифину, по Миши…“.

Не схватају, будале, да је свеједно: да ударају по нама. За сада снајперски, а касније ће и артиљеријски – док нас не буде. Јер Гебелсов мегафон зато ту и јесте – да нас не би било.

Н1 неће питати Маринике. Ми их морамо питати. И испитати. И ућуткати. Једном за свагда. Све до једну. За почетак снајперски, а касније и артиљеријски. Они или ми. С тим да они знају ко су и шта су и у томе су одлучни и јединствени – а, ми? Бојим се да се види на примеру“.

Чак и тамо где је наводна претња , употребљен је термин „Н 1 неће питати Маринике…“. Дакле, новинар пише метафорично о претњама, ставовима и радњама које,пре свега патриотском делу српског народу, стижу од разноразних „мариники“.

Преоштро написано. Можда. Али, зар у новинарству коментар није слободан. Ко прочита цео Ловрековићев текст, видеће само оштре, можда и преоштре термине, који некоме могу да се свиђају, а некоме не.

Међутим, све је то, можда, само за приватну тужбу због нарушавања угледа, клевете или нечег сличног, а не за хајку разноразних ала и врана, од којих највише гракћу „ громаде новинарства“ .

За све њих, Ловрековић је новинарчина, пар екселанс.

Негде, у надлежним службама, владају двојни критеријуми. Оно кад си Томо Ловрековић онда си „говорник мржње“ који би по многима, требао да буде на доживотној робији или да му уста буду сашивена, језик ишчупан, а прсти на рукама слепљени као пераја. Да не био могао да пише и говори.

Оно кад си Динко Грухоњић можеш да говориш и напишеш шта ти воља. Поред осталог, и нешто овако, а да те нико не приупита за „ јуначко здравље“. Дословни цитат објављен на блогу Грухоњић др Динка и на неким сајтовима:

„Осим што не плаћа порез на имовину, добија велике новце и из државног буџета, зарађује вртоглаве суме на враћеном обрадивом земљишту, зградама и различитим другим објектима, невладина организација позната под именом Српска православна црква већ се 30 година интензивно истиче распиривањем међунационалне мржње, промоцијом некрофилије, подршком ратовима и ратним злочинцима, хајком против свих могућих мањинских и маргинализованих група, а сада су – по ко зна који пут – ударили по женама и њиховом људском праву да одаберу да ли желе или не желе да рађају.

Брадати врач у виду злог црногорско-приморског митрополита Амфилохија изјавио је тако недавно да „Српкиње у својим утробама побију за једну годину више деце него што су побили Мусолини и Хитлер и Броз и ови који су овде на Косову и Метохији“. Врховни врач, патријарх СПЦ-а Иринеј надовезао се на Амфилохијеву гадост констатацијом да су „Српкиње дужне да рађају“, што је изјава коју се усудила да (једина из власти) осуди потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић, коју је потом на климави зуб узео пословично злобни црквени пи-ар Иринеј Буловић, у Новом Саду и околини – где столује – познат, кажу, и под надимком Саруман“.

По Грухоњићу, 90 одсто становништва Србије, који су се на попису из 2011. изјаснили као припадници СПЦ , предводе врачеви. Да ли то, узрочно – последично значи, да би Срби требали да доживе судбину индијанских племена у САД?

Томо Ловрековић је енфант террибле или несташан дечак српске политике , односно, српске јавне сцене. По дефиницији, у којој је скоро тачно описан, то је особа која претераном отвореношћу и необичним , неконвенционалним поступцима доводи у неприлике средину којој припада. Али, енфант террибле је и особа која показује тежњу за независношћу од скупине или средине којој припада.

Тома није звер, нема снајпер, а камоли артиљеријско оружје. Ко га познаје, зна да вероватно у детињству праћком није гађао ни врапце.

Ако не може право , онда може: ПРАВДА ЗА ТОМУ!

(Синиша Костић, Патриот)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: