НЗЗ: Да ли ће доћи до великог рата између Кине и Америке?

САД и Кина су ушле у фазу повишене опасности од рата. Војни конфликт није ни у ком случају неизбежан, али са том могућношћу се мора позабавити пуно озбиљније него раније.

Азијско-пацифички простор се налази пред одлучујућим десетлећем. Већ се данас у овом региону сударају амерички и кинески модел поретка. Уместо сталног балансирања у корист светске привреде сада имамо конфронтативну спиралу, коју потпирују обе стране. Корона-криза је ову тенденцију појачала. Иако се још увек не ради о непосредној увертири у хегемонијалну борбу на елиминације у глобалним мерилима, ипак ће развој ситуације у азијско-пацифичком простору наредних година обликовати карактер интернационалних односа и то далеко изван граница овог региона. И Европа ће бити погођена.

Да ли ће у Источној Азији нестати америчка хегемонија у корист Кине као нове светске велесиле или ће САД моћи и даље да задрже своју истакнуту позицију: из данашње визуре се не може са сигурношћу прогнозирати. Јесте да економски ломови проузроковани пандемијом короне могу додатно ограничити поље дејстава Америке и убрзати њен могући пад, али да ће кинески председник Си Ђинпинг изаћи као “победник” из кризе – то нико не може гарантовати.

Страх од “Тукидидове замке”

У питању је не само резултат америчко-кинеске конфронтације. Питање је такође: у којој форми ће ова битка око стратешког ривалства бити изнесена ? Пуно доносиоца одлука у политици и привреди више не искључује ни војни судар. Да ли ће америчко-кинески конфликт трајније остати испод разине рата: ни то се не да реално проценити.

Спознаја да евентуално уздизање једне нове силе у статус хегемона може бити разлогом рата је прастара. Истовремено је и од несаломиве актуелности. Она се налази већ код Тукидида у његовој Историји Пелопонеског Рата (431-404 пре Христа): као “стварни разлог” за одлуку о рату Тукидид дефинише уздизање Атине и страх Спарте од атинског још већег утицаја. Харвардски професор  Graham Allison је тезу о “Тукидидовој замци” прошле деценије нашироко применио на анализу дешавања између САД и Кине.

Ова историјска аналогија је изазвала делимично оправдане критике. Али не мора се уопште позивати на античког грчког историчара и његовог модерног пројављивача да би се донели одговарајући закључци. Да вероватноћа конфликта између држава које се међусобно доживљавају као ривали јако расте те да је таква констелација одговорна за највећи број свих међудржавних ратова – довољно је доказана чињеница у модерном научном изучавању конфликата. Али такође је и јасно да таква ривалства не морају неопходно да воде у рат. Но ипак оружани инциденти у односима између САД и Кине постају све вероватнији.

А да ће вероватноћа рата у азијско-пацифичком простору и даље расти није условљено само структуралним померањима моћи него и конкретним политичким одлукама. Док су прве последица веома брзог економског развоја Кине последње три деценије, ове последње су проузроковане личним деловањем доносиоца одлука, њиховим интересима и унутрашњополитичким факторима. Тек скупно посматрана ова два фактора показују зашто се САД и Кина тренутно крећу ка још снажнијој фази њихова судбоносног конфликта.

Кина жели да буде у могућности да побеђује

У Кини војни буџет расте већ годинама брже него њен бруто национални производ. Што само по себи не мора бити претања. Али јесте пре свега комбинација стремљења у модернизацији војске и наоружања са територијалном компонентом Си Ђинпинговог “Кинеског сна”, који предвиђа поновно преузимање “изгубљених простора” у наредним деценијама. Та је одлука у дијаметралној супротности са поимањем изгледа безбедносног поретка који гаје и САД и већина осталих пацифичких држава.

Заоштравању ситуације итекако доприниоси и факт да тренутно и у Вашингтону и у Пекингу националистичка струјања имају велики утицај и да демонстрирају вољу ка ескалацији -иако за сада већином на разини трговинске политике. Такав развој схватити само као театрално дизење буке без последица се све више показује као погрешна процена. Са једне стране је Си створио услове за доживотно одржавање на власти. Са друге САД у третирању Кине стреме интересима који ће постојати и ако Доналд Трамп у новембру ове године не буде поново изабран за председника.

Проблематичан у смислу вероватноће избијања конфликта је и развој ситуације у војних димензијама. На кинеској страни се не ради више само о растућим способностима тамошње армије него и о значајним променама у војном промишљању. Самоуверено па до агресивно заступање кинеских територијалних претензија се овде очитује не само у претензији да трошкове евентуалне америчке војне интервенције максимално поскупи него и да армију САД у региону победи што раније и што свеобухватније. Кинеска војска би требала да тај циљ оствари пре свега ратном авијацијом и морнарицом те да створи факте пре него што противничка страна буде могла да у потпуности развије сав свој убиствени војни потенцијал.

Одговарајућа модернизација армије Кине би принципијелно требала бити окончана до 2035 године. Најкасније 2050, по овом плану, кинеска војска мора на свим нивоима бити “светска класа” а тиме и јединствена планетрана противтежа америчким оружаним снагама.

Заморне стратешке дебате на Западу

Како се најбоље супротставити овим кинеским амбицијама се у САД – и после годинама трајућих експертских дебата- и даље контроверзно дискутује. Приступ који каже да се мора одговорити војним ударима против циљева у унутрашњости Кине је проблематичан због велике опасности од ескалације. Исто важи и за поимање да се на кинеску агресију има одговорити њеном тоталном поморском блокадом. У последње време је на снази аргумената задобио приступ по коме се треба јаче концентрисати на дефанзиву дуж “првог ланца острва”: од Јапана преко Тајвана и Филипина до Борнеа. Остаје да се види како ће се ове идеје реализовати у финалним стратешким планирањима.

Посебно и стога што ће економски трошкови корона-кризе имати утицај и на огромни војни буџет САД. Да ће пандемија истовремено привремено пригушити и кинеске амбиције се не може у потпуности искључити али чини се да се моментално ситуација у Западном Пацифику ипак развија у супротном правцу: Кина користи заузетост Запада пандемијом да Тајван још више изложи војном притиску. Последњих су месеци оружане снаге Тајвана пуно чешће него иначе конфронтиране са провокацијама кинеске армије.

Јесте да је – у контексту Тајвана- опасност од избијања рата због погрешних процена, грешака или несретних случајева у првом плану али је и крајње упитно: да ли су САД на крају 2020-тих година и даље у стању да интервенишу у војном конфликту између Народне Републике Кине и Тајвана у корист угрожене острвске демократије. У очима елите Комунистичке Партије Кине стога изгледа да расте инспирација да насилно изведе уједињење Тајвана са Кином, што се и може десити ако доносиоци одлука у Пекингу процене да могу да брзо и са прихвативим трошковима да победе у овом конфликту.

Опасне илузије

Да би се могао спречити рат у пацифичком простору потребно је и ново процењивање упитних фундаменталних претпоставки. Међу њима је и свима тако омиљена теза о “нуклеарној гаранцији за мир”. Често понављана тврдња да већ и само присуство нуклеарног оружја најефикасније спречава ратне обрачуне између великих сила није тек од Каргилског рата атомских сила Индије и Пакистана године 1999 постала крајње упитна: већ раније су постојале оправдане теоретске сумње у апсолутност учинка нуклеарног одвраћања у спречавању ратова.

Управо у односу између САД и Кине ова идеја показује сву своју заваравајућу ограниченост. Јесте да нуклеарно оружје остаје најделотворније средство застрашивања и одвраћања, али оно може да спречи рат само ако су обе стране – у конкретној ситуацији – посве убеђене да ће њихове конвенционалне војне акције ипак ескалирати до нуклеарног нивоа.

Такво убеђење код кинеске армије скоро да се и не примећује. Изгледа да вреди супротно: кинески војни теоретичари – што се тиче области контроле ескалација- за посматрача са Запада гаје скоро па запањујући оптимизам: не сумњају ни најмање у изводивост ограничених, регионалних конфликата испод нивоа нуклеарног сукоба. Истовремено се примећује маргинализација нуклеарног фактора и у оквиру америчких дебати о војној доктрини. Гледе широких могућности “сценарија започињања” испод класичног ратног прага, никако није искључено да Кина и САД могу да склизну у рат а да при томе нико до крајњег детаља не промисли и нуклерани фактор.

Са овом спознајом и у Европи важи да се треба опростити и од једне друге опасне илузије: наиме идеје да ратови између великих сила фундаментално и неопозиво припадају прошлости. “Рат из омашке” је само једна од многобројних могућности. А није се превише сигурно ни од оних ратова великих сила које доносиоци политичких одлука виде као неизбежне, неопходне или корисне те их стога циљано изазивају. У пацифичком простору са једне стране Вашингтон инсистира на амбицији да и даље може и да реализује сопствене представе о поредку и да их војно подкрепи, а са друге кинеско руководство већ деценијама ради циљано на томе да контроверзне територије једног дана војно анектира.

Подцењени ризик

Западни политичари су последице, које произилазе из ове констелације на терену, до сада ретко узимали за озбиљно или су их подређивали привредним интересима. Сувереност демократског Тајвана многима од њих пуно мање значи него добре економске везе са Народном Републиком Кином. А Пекинг је свима послао поруку да Јужнокинеско море -као “плаво тло”- види као интегрални део кинеске државе територије. Истовремено Кина у Источнокинеском мору почиње да поткопава јапански суверенитет. Истовремено: водећи западни менаџери и политичари у својим калкулацијама сценарије војног конфликта и даље посматрају само као теоретске ризике које воде под “разно”.

Већ годинама је њихова девиза: анализама “не призивати ђавола”. Но тако упитна метафизика не тангира реалности интернационалне безбедносне политике. Јер на терену изгледи за војни сукоб због “стратегије затворених очију и ушију” бива само још вероватнијим. Тога и Европа треба бити свесна: сада више него икада.

Аутори: Michael Haas и Niklas Masuhr, аналитичари у “Center for Security Studies” на ETH Zürich

Превод: Мирко Вулетић

Прочитајте још:

Лудак из Кине… Реците му да су криви за масовна убијања широм свијета

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: