НЗЗ: Траума после Светског Рата печати Мађарску до данас

Пише: Roland Aegerter

Пре тачно 100 година је Мађарска Тријанонским Уговором била присиљена да призна кривицу за Први светски рат и остане без ⅔ своје државне територије: национална катастрофа која до данас обликује политику Будимпеште.

Однос Мађарске према својим источним суседима је напет, како одавно био није. Конфликти имају историјску позадину, коју ван Мађарске ретко ко познаје али која је у тој земљи до данас оставила дубоке душевне ране и без које се не може схватити мађарска политика: пре тачно 100 година је потписан Тријанонски Уговор, којим је окончан Први светски рат а који је за Мађарску значио огромне територијалне губитке.

У замку Гранд Трианон поред Версаја је мађарска делегација потписала мировни уговор, који су јој на сто ставили представници сила победница у рату. Услови су за Мађарску били највећа замислива национална катастрофа: две трећине територије је морала да се одрекне: Бургенланд је припао Аустрији, Словачка и Карпато-Украјина Чехословачкој, Трансилванија и велики део Баната Румунији а Војводина новом Краљевству Срба-Хрвата-Словенаца (потоњој Југославији).

Скоро трећина од око 10 милиона Мађара је тиме одједном имала да живи ван дотадашње мађарске државе. На одузетим територијама су се налазили и највећи рудници железа, највећа налазишта угља и ⅘ свих дотадашњих мађарских шума.

Последњи чин трагедије

Церемонија потписивања уговора је био последњи чин трагедије, започете две године раније. Већ у позној фази Светског Рата су представници различитих национаних покрета у Паризу, Вашингтону и Лондону били успешни у лобирању за своје народе: 28. октобра 2018 проглашена је нова чешко-словачка држава, дан потом и нова држава јужних словена а месец касније је објављено уједињење Трансилваније са Румунијом. Све ове промене изгледа политичке карте Европе су донете јасно на штету Мађарске.

Кад је 18. јануара 1919 у Версају отворене мирновна конфереција, Мађарска – као и све остале државе које су поражене у рату- није била директно присутна. Са друге стране: Румунија, Чехословачка и јужнословенска Краљевина -које су војним окупацијама већ биле створиле чињенице на терену- су на мировној конференцији могле да бране своје територијалне претензије: често са врло проблематичним картама и статистикама.

Кад је у јануару 1920 у Мађарској објављен текст Уговора, земљу је запљуснуо талас ужасавања који је клумнирао у пароли “Нем ! Нем! Соха!” (Не!Не!Никад!): Мађари се никад неће помирити са губитком ⅔ својих територија.

Стране силе

Недељама је у мађарском парламенту жустро дискутовано о томе да ли да се одбије потписивање омраженог уговора. Али без уговора са силама победницама би земља тотално колабирала: снабдевање основним животним намирницама је -после ратних година – било крајње проблематично, велики делови државе већ окупирани страним силама, аустријско-угарска Дупла Монархија се распала а у рвању око новог поредка су се мађарске политичке партије -у свом екстремизму- бориле једна против друге до крви.

У том хаосу су се још и стотине хиљада отпуштених мађарских ратних заробљеника вратило кући, у врло лошем стању. Мађарској тако ништа друго преостало било није него да уз шкргут зуба стави потпис на диктата мировног споразума. До данас је “Трианон” за пуно Мађара појам вриштеће неправде.

Члан 161 Тријанонског Уговора (који је текстуално скоро па идентичан члану 231, оном о “кривици за рат”, Версајског Уговора) приписује Мађарској и њеним савезницима кривицу за избијање рата. Узалуд је Мађарска аргументовала да је против сосптвене воље увучена у рат. И стварно је предратни премијер Мађарске Иштван Тиса – после атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву – био изричито против тога да се Србији упути ултимат, који она не може да испуни. Али Тисза ни у ком случају није био политичар помирања: касније је одобрио све казнене операције против Србије.

Одлучујући сегмент за пресуду сила победница је била чињеница да се Аустрија-Угарска четири целе године борила као део Сила Осовине и да је као таква изгубила рат. На конференцији у Паризу је Мађарска све до потписа под мирновим уговором третирана као непријатељска сила те стога, при проблематичним питањима, није имала шта ни да каже ни шта да жели.

Да би се схватило како је дошло до тога, мора се вратити у прошлост: 1867 је регулисано изједначење између Аустрије и Мађарске, створена је Дупла Монархија Аустро-Угарска. У тој држави је Мађарска добила апсолуно право да води своју самосталну политику. Сем спољне и војне, које је и даље дефинисала Кућа Хабсбурга. За разлику од Аустрије, која је себе доживљавала као вишенационалну, Мађарска је себе видела искључиво као националну државу мађарског народа, иако је у њој живело невероватно пуно Румуна, Словака, Немаца, Украјинаца и Јужних Словена.

Нетолерантна политика према мањинама

Кроз ригидну политику мађаризације је влада у Будимпешти успела да до почетка Светског рата број особа које се декларишу као Мађари попне на скоро 50%. Социјални успон је за припаднике мањина био могућ само директним прихватањем политичког мађарства, што је подрзумевало мађаризацију целе фамилије – укључујући и име и презиме. Језичка и културна права мањина су била све више видно ограничавана а политички систем тако конструисан да је угарска елита била једина привилегована. А она је стално и свим силама мањинама стављала до знања да се, у односу на њих, сматра културно надмоћном.

Може сад да се спекулише око тога да ли је узрок за крајње интолерантну политику према мањинама био страх Мађара да ће њих језику потонути у словенско-германском мору народа, које га ја окруживало. Али не-мађари су политику Будимпеште доживели као брутални шовинизам и бунили се. Но, стремљење мађарских мањина ка националној независности није било само проста реакција на репресивну политику мађарске владе: јачање националне свести је био карактеристика тадашњег европског духа времена.

Ко год Тријанонски Уговор напада као огромну неправду, мора да си допусти питање: да ли је опхођење Мађарске према њеним мањинама такође била велика неправда. И мора да објасни како је требао онда да изгледа праведни послератни мировни уговор за све нације бившег Царства Хабсбурга. Да ли се “Трианон”-неправда састоји у томе што је распарчана Велика Мађарска ?

Мађарска позиција у овом питању је већ при предаји нацрта уговора била неконзистентна: шеф мађарске делегације је инсистирао на очувању територијалног интегритета своје земље: из историјских, привредних, културних и географских разлога. Али за оне делове земље, који требају бити одузети Мађарској, је тражио одржавање референдума: све поштујући принцип самоопределења народа, који је прокламовао председник САД-а Вилсон.

Но, у Паризу су одлуке већ давно биле пале. Једини референдум, који је допуштен Мађарској, је био онај око Сопрона који је одржан 1921, у свађи за територије измедју оба гутника рата: Мађарске и Аустрије.

Краљевство без краља

После “Трианона” су у оном, што је од Мађарске преостало, мањине биле још само 10% становништва. Удео угарске мањине у новим државама је био овако распоређен: у Чехословачкој око 5%, у Румунији 9% а у Краљевини Југославији 3%.

Силе победнице -пре свега Француска- из стратешких разлога су хтеле да у источној Европи створе бедем скројен од малих држава. Стварање “чисто” националних држава је било немогуће, а повлачење нових граница на штету Мађарске прихвативо. Оптужбе Мађарске, да је после Светског Рата била неправдено третирана што се тиче питања граница, су стога схвативе.

У марту 1920 је Миклош Хорти, последњи врховни командант царско-краљевске ратне морнарице Аустро-Угарске, изабран за Регента Царства. Које није постојало. Мађарска је била краљевина без краља, чији је државни поглавар био адмирал без мора и морнарице. Чим је уведен у дружност, Хортхy је био присилљен да прихвати Тријанонски Уговор.

Једном немачком генералу је он тада рекао да су Мађари увек водили часну и коректну политику, али да су од сада пак принуђени да се понашају као балканска земља. Скоро четврт века је Хорти остао на власти а централни циљ његове владавине је био: ревизија диктата из Тријанона. Том циљу је био подредио све.

Његова почетна надања у помоћ Велике Британије су се брзо распршила, што га је натерало на приближавање прво фашистичкој Италији а касније националним социјалистима у Немачкој: потез, који Хортију -као отвореном антисемити и горућем антикомунисти- идеолошки није превише тешко пао. Али му је веома тешко пало опхођење и комуникација са вулгарном личношћу немачког канцелара Адолфа Хитлера.

Хитлер је био спреман да темељно подржи ревизионизам Мађарске, али не безусловно. “Ко ‘оће да папи, тај мора да учествује у кувању”, рекао је Царском Регенту без царства. Јесте да је Хорти свим силама покушавао да цену за немачку помоћ сведе на минимум, али и ту је правио рачун без крчмара из Берлина.

У новембру 1938, само коју недељу после Минхенског Споразума којим је иницирано раскомадавање Чехословачке, је Мађарској Првом Бечком Арбитражном Одлуком додељена јужна Словачка и део Карпато-Украјине. У марту 1939 је Мађаска, уз дозволу Берлина, анектирала остатак Карпато-Украјине. А у августу 1940 је Другом Бечком Арбитражном Одлуком добила и северну Трансилванију.

Кад је у пролеће 1941 у Будимпешту стигао захтев националних социјалиста из Берлина да се Мађарска придружи нападу на Југославију, Хорти је запао у тешку дилему, јер је тек који месец раније са том Краљевином потписао уговор о “вечном миру”. Али чежња за повратком територија изгубљених Тријаноном је била јача од части: на страни Немаца је мађарска армија умарширала у Југославију.

Овако брутално кршење тек потписаног уговора о миру није могао ни да схвати ни да прихвати Хортијев премијер Пал Телеки. Високо цењени професор географије и утемељитељ мађарских извиђача није могао да поднесе губитак части и образа због кршења уговора који је потписао са Београдом. Извршио је самоубиство. У опроштајном писму Хортију је написао: “Ми смо нашу част овом одлуком бацили на сметлиште. И ставили се на страну разбојника. Адмирале, сад смо ми некрофили, који се иживљавају над лешевима ! Јад и беда од нације.”

За награду за учешће у комадању Југославије је Мађарска добила део Војводине. Сарадња Будимпеште са национално социјалистичким режимом у Берлину се наставила и довела земљу до катастрофе гигантских размера: у биткама против СССР је у јануару 1943 на обалама Дона 2. Мађарска Армија од 200.000 војника била скоро потпуно истребљена. У недељама трајућим борбама око Будимпеште у зиму 1944/45 је пало још 150.000 Мађара. А пола милиона угарских Жидова је убијено за трајања рата.

Бестијални лов на Жидове

Депортација Жидова у Аушвиц почела је у мају 1944, месец дана пошто је Немачка окупирала Мађарску. Хитлер је био обавештен да Хорти и његова влада планирају да изађу из рата. И поред све личне мржње према њима, Хорти је дуго одбијао да Хитлеру испоручи мађарске Жидове. После окупације Мађарске га је, и поред тога, Хитлер био оставио на месту Царског Регента. Али само на кратко. Већ у октобру 1944 га је свргао, а власт су преузели “Стреласти Крижеви”, мађарски национални социјалисти, који су у кратком времену омогућили уништење на стотине хиљада Жидова, уз сарадњу мађарских државних служби.

На крају Другог светског Рата је Мађарска опет била на губитничкој страни и морала је у фебруару 1947 да подпише нови мирновни уговор, који су јој диктирали нови победници. Изузимајући минималне коректуре, враћена је у границе из 1920 – дефинисане у Тријанону. Име Мађарске је, каже тамошњи историчар Guula Szekfue, на мировној конференцији већ претходно било компромитовано: као последњег савезника Хитлеровог и као прекршитеља мировног уговора са Југославијом те агресора на њу.

Тријанонски Уговор је за Мађарску у тој мери био рез у историјском бићу народа да је ноленс-воленс заузео проминентно месту у националном сећању. Стогодишњица би за Мађарску могла да буде повод да, упркос болним губицима ⅔ територије државе, покуша да схвати перспективе других нација и поразмисли о фаталним последицама ревизионистичке политике.

Национални идентитет Мађара неће због тога бити доведен у питање. Мађарски народ поседује пуно тога, на шта може бити веома поносан: одличне књижевнике, уметнике, научнике и истраживаче, поседује прелепи језик, дивна природна пространства и спектакуларну културну заоставштину. 

Превод: Мирко Вулетић

Извор: НЗЗ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: